Петар Вукићевић - Цео живот преко препона (ФОТО)

Живот Срба као да је судбински скопчан са сталним прескакањем некаквих препрека. Ово је прича о једном од нас, који је цео живот посветио баш савладавању препона, чак и када се преселио у другу државу. Доказао је успесима да препоне нису препреке, претрчавши их по правилу брзо и лако, мада се често појављују.

Љубитељи краљице спортова у Србији добро се сећају Петра Вукићевића, сјајног тркача на 110 метара преко препона, члана Црвене звезде и репрезентативца. Као тренер врхунац је остварио у Норвешкој, али није губио контакт с нашом атлетиком. За „Спортски журнал“ подвлачи црту под богату каријеру.

- Напунио сам 67 година па не знам колико ћу још моћи да се бавим овим послом. Званично сам пензионер, али овде дозвољавају пензионерима да наставе да раде, ако желе – каже Петар Вукићевић, најуспешнији српски атлетски тренер ван граница отаџбине.

Кренимо од ваших такмичарских дана, да читаоце подсетимо на тај период?

- Почео сам да тренирам атлетику 1971. после освојеног првог места у скоку увис на Првенству Србије за средње школе, а по наговору Александра Обрадовића Бамбија који ме је увео у спорт који је постао део мог живота докле год будем трајао. Био сам део једне дивне групе младих људи. С некима сам остао близак пријатељ до данас.

Бамби нас  је све третирао као своју децу и понашао се као да смо наважнији на свету. То значи пуно у годинама када се човек формира.

Тада су кренули и први успеси?

- Са Бамбијем сам освојио прву златну медаљу на млађе јуниорском Првенству Југославије, 1973. После тога су уследили државни рекорди за млађе и старије јуниоре у дисциплини којом сам се бавио током целе каријере, 110 метара препоне.

Посебно се у нашим атлетским круговима памти подвиг с Првенства Европе за јуниоре?

- У Атини 1975. био сам шести. Томи јесте највећи успех.

Приметили су вас и други тренери?

- Прешао сам 1977. године у групу коју је тренирао Александар Маринковић, у то време дефинитивно најбољи тренер за техничке дисиплине у Југославији. За ондашње прилике, па и за данашње, то је била група спортиста интернационалног квалитета. Ненад Стекић је наравно одскакао, у правом смислу те речи, али и фигуративно због дисциплине којом се бавио.Стека је био невероватан таленат, Европски рекордер у скоку у аљ, изузетно обдарен спортиста, а превасходно фина и позитивна особа. Уз њега морам да споменем и Борисава Писића Пискета, мог конкурента и такође спортисту међународног нивоа, великог ратника на атлетским такмичењима. У групи је једно време боравио и Милош Срејовић, богомдани таленат и Европски шампион у троскоку из 1978 године.

Изванредно искуство сте стекли тренирајући с таквим асовима?

- Током тих година мислим да сам изградио мој сопствени поглед на тренинг који сам касније користио радећи као тренер у Норвешкој од 1988. године.

Да не прелазимо још на то, него да заокружимо причу о вашој такмичарској каријери?

- Најбоља спортске година била ми је 1984. када сам постигао личне рекорде 13,87 и ручно мерено 13,6 на 110 метара препоне. Посебно ми је ручни рекорд драг, јер је постигнут у Сарајеву, на неутралном терену и пред непознатим судијама.

Како сте се обрели у Норвешкој?

- Одпутовао сам 1986. да бих се такмичио на неколико унапред договорених атлетских митинга. Чудан сплет околности учинио је своје и ја сам у овој скандинавској држави  остао до данас. Управо се навршило 37 година. Невероватно ми је кад помислим да сам у Норвешкој провео више времена него у мојој родној Србији.

Да ли је било носталгије?

- Како да не. Константно ме је тресла. Пожелео сам да опет тренирам , после две године паузе узроковане стварањем породице и оним што иде уз то. Успео сам и веома сам поносан, да се вратим на Првенсво југославије у Вараждин 1989 годиме и освојим прво место.

Као тренер имали сте сјајних успеха?

- Током ових 37 година сам доживео доста лепих и срећних тренутака поред атлетске стазе. Успеха је било пуно. Могу да се похвалим да као тренер имам више од 40 златних медаља на Првенствима Норвешке, све у појединачној конкуренцији.

Највеће успехе остварили сте са својом децом?

- Тако је. Кристина је рођена 1987, а Владимир 1991.  Заједно имају 18 титула првака Норвешке. Једини сам тренер у историји атлетике ове државе, који је освојио две сребрне медаље на јуниорским светским првенствима - с Кристином 2006, на 100м препоне и с Владимиром 2010. на 110 препоне. Треба споменути да Кристина и Владимир имају осам медаља на међународним Првенствима у јуниорској и сениорско конкуренцији. Кристинин Норвешки рекорд на 60 метара препоне, 7,83, још увек је двадесети резултат у историји европске атлетике.

Кристина је са споменутих 7,83 освојила бронзану медаљу на Првенству Европе у дворани 2011. у Паризу?

- Има и победу у Дијамантској лиги, блаје шампионка Старог континента за млађе сениорке... Она више не тренира, удала се и има двоје деце, за разлику од Владе, коме су циљ Олимпијске игре у Паризу.

Кога бисте издвојили од осталих својих ученика?

- Рекорд на 400 метара препоне, који је моја атлетичарка Лине Клостер поставила прошле сезоне, 53,91 је 28. резултат свих времена у Европи. Биће сигурна учесница Олимпијских игара 2024. године. Лине је такође 2022. трчала сензациналан резултат на 200 - 22,51 сек. Нажалост, ветар је био прејак, 2,4 метра у секунди. Као тренер имам више од 40 сениорских норвешких рекорда. То је доста тешко постићи.

Има ли још талената, који би вас задржали да радите и у пензији?

- Управо тренирам нову генерацију препонашица и имам три девојке, од 20 до 22 године, које тренутно имају резултате између 13,39 и 13,44. Увек сам „производим“ своје атлетичаре, тренинрам их од омладинских година до краја сениорске каријере. Тако да ћу остати и даље са штоперицом поред стазе...