Petar Vukićević - Ceo život preko prepona (FOTO)

Život Srba kao da je sudbinski skopčan sa stalnim preskakanjem nekakvih prepreka. Ovo je priča o jednom od nas, koji je ceo život posvetio baš savladavanju prepona, čak i kada se preselio u drugu državu. Dokazao je uspesima da prepone nisu prepreke, pretrčavši ih po pravilu brzo i lako, mada se često pojavljuju.

Ljubitelji kraljice sportova u Srbiji dobro se sećaju Petra Vukićevića, sjajnog trkača na 110 metara preko prepona, člana Crvene zvezde i reprezentativca. Kao trener vrhunac je ostvario u Norveškoj, ali nije gubio kontakt s našom atletikom. Za „Sportski žurnal“ podvlači crtu pod bogatu karijeru.

- Napunio sam 67 godina pa ne znam koliko ću još moći da se bavim ovim poslom. Zvanično sam penzioner, ali ovde dozvoljavaju penzionerima da nastave da rade, ako žele – kaže Petar Vukićević, najuspešniji srpski atletski trener van granica otadžbine.

Krenimo od vaših takmičarskih dana, da čitaoce podsetimo na taj period?

- Počeo sam da treniram atletiku 1971. posle osvojenog prvog mesta u skoku uvis na Prvenstvu Srbije za srednje škole, a po nagovoru Aleksandra Obradovića Bambija koji me je uveo u sport koji je postao deo mog života dokle god budem trajao. Bio sam deo jedne divne grupe mladih ljudi. S nekima sam ostao blizak prijatelj do danas.

Bambi nas  je sve tretirao kao svoju decu i ponašao se kao da smo navažniji na svetu. To znači puno u godinama kada se čovek formira.

Tada su krenuli i prvi uspesi?

- Sa Bambijem sam osvojio prvu zlatnu medalju na mlađe juniorskom Prvenstvu Jugoslavije, 1973. Posle toga su usledili državni rekordi za mlađe i starije juniore u disciplini kojom sam se bavio tokom cele karijere, 110 metara prepone.

Posebno se u našim atletskim krugovima pamti podvig s Prvenstva Evrope za juniore?

- U Atini 1975. bio sam šesti. Tomi jeste najveći uspeh.

Primetili su vas i drugi treneri?

- Prešao sam 1977. godine u grupu koju je trenirao Aleksandar Marinković, u to vreme definitivno najbolji trener za tehničke disipline u Jugoslaviji. Za ondašnje prilike, pa i za današnje, to je bila grupa sportista internacionalnog kvaliteta. Nenad Stekić je naravno odskakao, u pravom smislu te reči, ali i figurativno zbog discipline kojom se bavio.Steka je bio neverovatan talenat, Evropski rekorder u skoku u alj, izuzetno obdaren sportista, a prevashodno fina i pozitivna osoba. Uz njega moram da spomenem i Borisava Pisića Pisketa, mog konkurenta i takođe sportistu međunarodnog nivoa, velikog ratnika na atletskim takmičenjima. U grupi je jedno vreme boravio i Miloš Srejović, bogomdani talenat i Evropski šampion u troskoku iz 1978 godine.

Izvanredno iskustvo ste stekli trenirajući s takvim asovima?

- Tokom tih godina mislim da sam izgradio moj sopstveni pogled na trening koji sam kasnije koristio radeći kao trener u Norveškoj od 1988. godine.

Da ne prelazimo još na to, nego da zaokružimo priču o vašoj takmičarskoj karijeri?

- Najbolja sportske godina bila mi je 1984. kada sam postigao lične rekorde 13,87 i ručno mereno 13,6 na 110 metara prepone. Posebno mi je ručni rekord drag, jer je postignut u Sarajevu, na neutralnom terenu i pred nepoznatim sudijama.

Kako ste se obreli u Norveškoj?

- Odputovao sam 1986. da bih se takmičio na nekoliko unapred dogovorenih atletskih mitinga. Čudan splet okolnosti učinio je svoje i ja sam u ovoj skandinavskoj državi  ostao do danas. Upravo se navršilo 37 godina. Neverovatno mi je kad pomislim da sam u Norveškoj proveo više vremena nego u mojoj rodnoj Srbiji.

Da li je bilo nostalgije?

- Kako da ne. Konstantno me je tresla. Poželeo sam da opet treniram , posle dve godine pauze uzrokovane stvaranjem porodice i onim što ide uz to. Uspeo sam i veoma sam ponosan, da se vratim na Prvensvo jugoslavije u Varaždin 1989 godime i osvojim prvo mesto.

Kao trener imali ste sjajnih uspeha?

- Tokom ovih 37 godina sam doživeo dosta lepih i srećnih trenutaka pored atletske staze. Uspeha je bilo puno. Mogu da se pohvalim da kao trener imam više od 40 zlatnih medalja na Prvenstvima Norveške, sve u pojedinačnoj konkurenciji.

Najveće uspehe ostvarili ste sa svojom decom?

- Tako je. Kristina je rođena 1987, a Vladimir 1991.  Zajedno imaju 18 titula prvaka Norveške. Jedini sam trener u istoriji atletike ove države, koji je osvojio dve srebrne medalje na juniorskim svetskim prvenstvima - s Kristinom 2006, na 100m prepone i s Vladimirom 2010. na 110 prepone. Treba spomenuti da Kristina i Vladimir imaju osam medalja na međunarodnim Prvenstvima u juniorskoj i seniorsko konkurenciji. Kristinin Norveški rekord na 60 metara prepone, 7,83, još uvek je dvadeseti rezultat u istoriji evropske atletike.

Kristina je sa spomenutih 7,83 osvojila bronzanu medalju na Prvenstvu Evrope u dvorani 2011. u Parizu?

- Ima i pobedu u Dijamantskoj ligi, blaje šampionka Starog kontinenta za mlađe seniorke... Ona više ne trenira, udala se i ima dvoje dece, za razliku od Vlade, kome su cilj Olimpijske igre u Parizu.

Koga biste izdvojili od ostalih svojih učenika?

- Rekord na 400 metara prepone, koji je moja atletičarka Line Kloster postavila prošle sezone, 53,91 je 28. rezultat svih vremena u Evropi. Biće sigurna učesnica Olimpijskih igara 2024. godine. Line je takođe 2022. trčala senzacinalan rezultat na 200 - 22,51 sek. Nažalost, vetar je bio prejak, 2,4 metra u sekundi. Kao trener imam više od 40 seniorskih norveških rekorda. To je dosta teško postići.

Ima li još talenata, koji bi vas zadržali da radite i u penziji?

- Upravo treniram novu generaciju preponašica i imam tri devojke, od 20 do 22 godine, koje trenutno imaju rezultate između 13,39 i 13,44. Uvek sam „proizvodim“ svoje atletičare, treninram ih od omladinskih godina do kraja seniorske karijere. Tako da ću ostati i dalje sa štopericom pored staze...