Спортисти који су рекли „Не“ Хитлеру

Многима је име Тамаре Малешев добро познато, без обзира што је атлетску каријеру завршила пре три деценије. Као чланица Војводине и Црвене звезде од 1976. до 1992. девет пута је поправљала рекорде Југославије у три дисциплине - скоковима удаљ, увис и троскоку. Магистар је медицине и живи у Кливленду (држава Охајо), али је остала повезана с нашом краљицом спортова.

Писали смо више пута о њој, као на пример када је због резултата 1,92 м у скоку увис у дворани, остварених са 17 година, проглашена јуниорском рекордерком Европе, што је сазнала 30 година касније. Учинила је то 1984, био је то и сениорски национални рекорд под кровом, а тек прошле године надмашила ју је Ангелина Топић.

Овога пута повод за интервју је њена књига „Кругови Берлина 1936“, у којој је обелоданила да су репрезентативци Југославије на споменутим Олимпијским играма у главном граду Немачке, били међу реткима, који нису поздравили Хитлера подигнутом испруженом руком. С обзиром на данашњу ситуацију, када нацисти у неким државама обрћу круг и опет се појављују чак и на спортском пољу, ово није више само историјско штиво.

Како сте дошли до споменутог сазнања?

– Пре 11 година, појавом Фејсбука и због носталгије, основала сам страницу „Атлетски савез Југославије“ са жељом да забележим у електронском облику све могуће актере присутне у нашој атлетици од 1919. до 1991. Приметила сам да су неки од новонасталих националних савеза заборавили на генерације које су стварале и градиле наш спорт тако да сам почела да сакупљам старе слике и документе везане за тај период – каже Тамара Малешев. – Док сам припремала објаву поводом Олимпијских игара у Берлину 1936. приметила сам да се више од половини наших атлетичара није знала судбина. Одлучила сам да их све пронађем.

Чиме сте започели истраживање?

– Почела сам са Флором Хофман, нашом рекордерком на 100 метара. Због имена тражила сам је по Јеврејским општинама од Сарајева до Београда, да би ми после две године Јад Вашем музеј послао њене скениране избегличке документе с комплетном биографијом где се испоставило да је Флора потицала из аустроугарске племићке породице, а живела у Београду и наступала за СК Југославија.

Откуда вам информација о 1936?

– Постепено сам заронила у свет од пре скоро 100 година и била баш фасцинирана. Набавила сам аутобиографију Вана Ивановића "LX: Memoirs of a Jugoslav“, одушевила се његовим подвизима и потезима и сазнала да су на свечаном отварању 11. Олимпијских игара у Берлину, 1. августа 1936. године, спортисти Краљевине Југославије у дефилеу нација одбили да поздраве канцелара Немачке Адолфа Хитлера фашистичким поздравом, подигнутом руком. Само неколико репрезентацијаје то учинило.

Неко је од њих морао то да покрене?

– Бојкот су иницирали Иван Ване Ивановић, првак и рекордер Југославије на 110 и 400 метара преко препона, као и Јован Микић, млади правник, шампион и рекордер у троскоку и десетобоју.

Најважније питање – зашто? Сада знамо да су били у праву, али то је ипак четири године пре почетка Другог светског рата?

– Њих двојицу, али и још неке момке из других екипа, у Берлину, у олимпијском селу, непријатно је дотакао неки филм о снази немачке војне силе, о вештини уништавања непријатеља. Током пројекције тог филма гласно су негодовали, те је приказивање прекинуто. Избегнут је скандал, али то није умирило наше јунаке. Дало им је идеју да покушају и бојкот такозваног олимпијског поздрава свечаној ложи приликом отварања, тачније бојкот поздрава канцелару Адолфу Хитлеру, који би по протоколу требало да присуствује свечаности и званично прогласи Игре отвореним. Наводно традиционални олимпијски поздрав, дизање десне руке укосо и увис, неодољиво је личио на нацистички поздрав који се изводио уз узвик „Хајл Хитлерˮ и „Зиг хајл”.

Зашто је тај покрет руком уопште захтеван?

– Објашњење је гласило да је то „стари олимпијски поздрав”.

Иницијатива двојице такмичара, могла је да не утиче на остале?

– Ивановић и Микић упозорили су руководство екипе Југославије како не желе да на тај начин поздраве свечану ложу, то јест Хитлера, не прихватајући споменуто објашњење. Ипак су добили „дозволу” да испитају став других екипа. Тако су њих двојица, као најактивнији, почели да обилазе друге тимове али се нису задржали само на анкетирању, већ су ушли и у отворену пропаганду бојкота наци–поздрава. Посао су поделили Ване Ивановић, многим спортистима познат као „становник света”, посинак богатог бродовласника, житељ Лондона, али репрезентативац Југославије и Микић, отресити млади новинар. Ване је уз помоћ личног пријатеља Хуана Левенсома, такође препонаша и шампиона Аргентине и Јужне Америке „обрађивао” запад, а Микић Европу.

Чини се као да је политика осудила те југословенске спортисте на заборав?

– Није ми било јасно. Бачени су у таму заборава безмало потпуно од наше, али и других држава. Дошла сам до неког одговора, али не знам колико је исправан: у Краљевини Југославије Олимпијске игре у Берлину 1936. имале су потпуну и јасну подршку званичне државне политике иако су постојале идеје да се Игре бојкотују. Можда отуда и нема великих коментара да би се избегла политизација спорта, тако да понашање југословенских спортиста на Дефилеу нација није имало великог одјека. А што се тиче социјалистичке Југославије, чини се да нове власти нису волеле да се помиње ништа добро што се дешавало пре њих, а можда што је већина актере те храбре приче била и против споменутог режима.

На основу чега сте извукли овакав закључак?

– Уз државни рекорд на 400 метара преко препона од 54,7,  који је Ване Ивановић поставио баш у Берлину, није стајало име носиоца све до шездесетих. Његово име није споменуто ни када је побољшан резултат 1956. године, сматран је империјалистом и непријатељем државе, без обзира што је знатно допринео њеном преживљавању и формирању радећи у енглеској мисији за помоћ покретима отпора из Каира и Барија те рат дочекао као мајор победничке стране. Он је типичан пример како се режими лако одричу врло квалитетних и корисних људи, из идеолошких, али и практичних разлога. Током дугог живота остао је само Југословен,  није примио ничије држављанство.  

Шта се даље догађало са спортистима, који су рекли: "Не" Хитлеру?

– Желела сам да сазнам сваки детаљ о животу ових људи и жена после Олимпијских игара, њиховим судбинама и остављеним траговима…Обавила сам на стотине контаката, електронских, телефонских, видео са европским музејима, библиотекама, разноразним организацијама али и са рођацима, децом, унуцима, мојих јунака… Сам рат је расејао нашу екипу. Иницијатор бојкота Ване Ивановић је наставио да живи у Лондону, док је Јован Микић погинуо ослобађајући своју вољену Суботицу. Убијени или погинули су Милан Степишник, Аугуст Беншчак, Јулије Бауер, Стане Шпорн, Рудолф Маркушић и Никола Клеут. Неки су морали да се довијају не би ли се склонили негде у иностранству. Алекса Ковачевић, Флора Хофман, Јелица Станојевић, доктор Иво Булатовић, и Емануел Горшак емигриирали су, побегли, страхујући од могућег повратка.

Да ли је неко остао да живи у Југославији?

- Само њих шесторо је остатак свог живота провело социјалистичкој Југославији: доктор Вељко Наранџић, Јаша Баков, Педро Гојић, Зулејка Стефанини, Вјера Неферовић, Вера Романић и Иве Кревс. Хтела сам представим победничку причу доктора Вељка Наранчића који је као ученик био активиста „Младе Босне“ и због тога провео четири године у аустроугарским казаматима, потом извукао живу главу на италијанском фронту, да би касније завршио медицину и наступао успешно на трима олимпијски играма.

Књига „Кругови Берлина 1936” има 280 страна. Тврдих је корица, великог формата 25 са  30 центиметара и има 115 фотографија од којих су многе први пут објављене на просторима Балкана и шире.