Sportisti koji su rekli „Ne“ Hitleru

Mnogima je ime Tamare Malešev dobro poznato, bez obzira što je atletsku karijeru završila pre tri decenije. Kao članica Vojvodine i Crvene zvezde od 1976. do 1992. devet puta je popravljala rekorde Jugoslavije u tri discipline - skokovima udalj, uvis i troskoku. Magistar je medicine i živi u Klivlendu (država Ohajo), ali je ostala povezana s našom kraljicom sportova.

Pisali smo više puta o njoj, kao na primer kada je zbog rezultata 1,92 m u skoku uvis u dvorani, ostvarenih sa 17 godina, proglašena juniorskom rekorderkom Evrope, što je saznala 30 godina kasnije. Učinila je to 1984, bio je to i seniorski nacionalni rekord pod krovom, a tek prošle godine nadmašila ju je Angelina Topić.

Ovoga puta povod za intervju je njena knjiga „Krugovi Berlina 1936“, u kojoj je obelodanila da su reprezentativci Jugoslavije na spomenutim Olimpijskim igrama u glavnom gradu Nemačke, bili među retkima, koji nisu pozdravili Hitlera podignutom ispruženom rukom. S obzirom na današnju situaciju, kada nacisti u nekim državama obrću krug i opet se pojavljuju čak i na sportskom polju, ovo nije više samo istorijsko štivo.

Kako ste došli do spomenutog saznanja?

– Pre 11 godina, pojavom Fejsbuka i zbog nostalgije, osnovala sam stranicu „Atletski savez Jugoslavije“ sa željom da zabeležim u elektronskom obliku sve moguće aktere prisutne u našoj atletici od 1919. do 1991. Primetila sam da su neki od novonastalih nacionalnih saveza zaboravili na generacije koje su stvarale i gradile naš sport tako da sam počela da sakupljam stare slike i dokumente vezane za taj period – kaže Tamara Malešev. – Dok sam pripremala objavu povodom Olimpijskih igara u Berlinu 1936. primetila sam da se više od polovini naših atletičara nije znala sudbina. Odlučila sam da ih sve pronađem.

Čime ste započeli istraživanje?

– Počela sam sa Florom Hofman, našom rekorderkom na 100 metara. Zbog imena tražila sam je po Jevrejskim opštinama od Sarajeva do Beograda, da bi mi posle dve godine Jad Vašem muzej poslao njene skenirane izbegličke dokumente s kompletnom biografijom gde se ispostavilo da je Flora poticala iz austrougarske plemićke porodice, a živela u Beogradu i nastupala za SK Jugoslavija.

Otkuda vam informacija o 1936?

– Postepeno sam zaronila u svet od pre skoro 100 godina i bila baš fascinirana. Nabavila sam autobiografiju Vana Ivanovića "LX: Memoirs of a Jugoslav“, oduševila se njegovim podvizima i potezima i saznala da su na svečanom otvaranju 11. Olimpijskih igara u Berlinu, 1. avgusta 1936. godine, sportisti Kraljevine Jugoslavije u defileu nacija odbili da pozdrave kancelara Nemačke Adolfa Hitlera fašističkim pozdravom, podignutom rukom. Samo nekoliko reprezentacijaje to učinilo.

Neko je od njih morao to da pokrene?

– Bojkot su inicirali Ivan Vane Ivanović, prvak i rekorder Jugoslavije na 110 i 400 metara preko prepona, kao i Jovan Mikić, mladi pravnik, šampion i rekorder u troskoku i desetoboju.

Najvažnije pitanje – zašto? Sada znamo da su bili u pravu, ali to je ipak četiri godine pre početka Drugog svetskog rata?

– Njih dvojicu, ali i još neke momke iz drugih ekipa, u Berlinu, u olimpijskom selu, neprijatno je dotakao neki film o snazi nemačke vojne sile, o veštini uništavanja neprijatelja. Tokom projekcije tog filma glasno su negodovali, te je prikazivanje prekinuto. Izbegnut je skandal, ali to nije umirilo naše junake. Dalo im je ideju da pokušaju i bojkot takozvanog olimpijskog pozdrava svečanoj loži prilikom otvaranja, tačnije bojkot pozdrava kancelaru Adolfu Hitleru, koji bi po protokolu trebalo da prisustvuje svečanosti i zvanično proglasi Igre otvorenim. Navodno tradicionalni olimpijski pozdrav, dizanje desne ruke ukoso i uvis, neodoljivo je ličio na nacistički pozdrav koji se izvodio uz uzvik „Hajl Hitlerˮ i „Zig hajl”.

Zašto je taj pokret rukom uopšte zahtevan?

– Objašnjenje je glasilo da je to „stari olimpijski pozdrav”.

Inicijativa dvojice takmičara, mogla je da ne utiče na ostale?

– Ivanović i Mikić upozorili su rukovodstvo ekipe Jugoslavije kako ne žele da na taj način pozdrave svečanu ložu, to jest Hitlera, ne prihvatajući spomenuto objašnjenje. Ipak su dobili „dozvolu” da ispitaju stav drugih ekipa. Tako su njih dvojica, kao najaktivniji, počeli da obilaze druge timove ali se nisu zadržali samo na anketiranju, već su ušli i u otvorenu propagandu bojkota naci–pozdrava. Posao su podelili Vane Ivanović, mnogim sportistima poznat kao „stanovnik sveta”, posinak bogatog brodovlasnika, žitelj Londona, ali reprezentativac Jugoslavije i Mikić, otresiti mladi novinar. Vane je uz pomoć ličnog prijatelja Huana Levensoma, takođe preponaša i šampiona Argentine i Južne Amerike „obrađivao” zapad, a Mikić Evropu.

Čini se kao da je politika osudila te jugoslovenske sportiste na zaborav?

– Nije mi bilo jasno. Bačeni su u tamu zaborava bezmalo potpuno od naše, ali i drugih država. Došla sam do nekog odgovora, ali ne znam koliko je ispravan: u Kraljevini Jugoslavije Olimpijske igre u Berlinu 1936. imale su potpunu i jasnu podršku zvanične državne politike iako su postojale ideje da se Igre bojkotuju. Možda otuda i nema velikih komentara da bi se izbegla politizacija sporta, tako da ponašanje jugoslovenskih sportista na Defileu nacija nije imalo velikog odjeka. A što se tiče socijalističke Jugoslavije, čini se da nove vlasti nisu volele da se pominje ništa dobro što se dešavalo pre njih, a možda što je većina aktere te hrabre priče bila i protiv spomenutog režima.

Na osnovu čega ste izvukli ovakav zaključak?

– Uz državni rekord na 400 metara preko prepona od 54,7,  koji je Vane Ivanović postavio baš u Berlinu, nije stajalo ime nosioca sve do šezdesetih. Njegovo ime nije spomenuto ni kada je poboljšan rezultat 1956. godine, smatran je imperijalistom i neprijateljem države, bez obzira što je znatno doprineo njenom preživljavanju i formiranju radeći u engleskoj misiji za pomoć pokretima otpora iz Kaira i Barija te rat dočekao kao major pobedničke strane. On je tipičan primer kako se režimi lako odriču vrlo kvalitetnih i korisnih ljudi, iz ideoloških, ali i praktičnih razloga. Tokom dugog života ostao je samo Jugosloven,  nije primio ničije državljanstvo.  

Šta se dalje događalo sa sportistima, koji su rekli: "Ne" Hitleru?

– Želela sam da saznam svaki detalj o životu ovih ljudi i žena posle Olimpijskih igara, njihovim sudbinama i ostavljenim tragovima…Obavila sam na stotine kontakata, elektronskih, telefonskih, video sa evropskim muzejima, bibliotekama, raznoraznim organizacijama ali i sa rođacima, decom, unucima, mojih junaka… Sam rat je rasejao našu ekipu. Inicijator bojkota Vane Ivanović je nastavio da živi u Londonu, dok je Jovan Mikić poginuo oslobađajući svoju voljenu Suboticu. Ubijeni ili poginuli su Milan Stepišnik, August Benščak, Julije Bauer, Stane Šporn, Rudolf Markušić i Nikola Kleut. Neki su morali da se dovijaju ne bi li se sklonili negde u inostranstvu. Aleksa Kovačević, Flora Hofman, Jelica Stanojević, doktor Ivo Bulatović, i Emanuel Goršak emigriirali su, pobegli, strahujući od mogućeg povratka.

Da li je neko ostao da živi u Jugoslaviji?

- Samo njih šestoro je ostatak svog života provelo socijalističkoj Jugoslaviji: doktor Veljko Narandžić, Jaša Bakov, Pedro Gojić, Zulejka Stefanini, Vjera Neferović, Vera Romanić i Ive Krevs. Htela sam predstavim pobedničku priču doktora Veljka Narančića koji je kao učenik bio aktivista „Mlade Bosne“ i zbog toga proveo četiri godine u austrougarskim kazamatima, potom izvukao živu glavu na italijanskom frontu, da bi kasnije završio medicinu i nastupao uspešno na trima olimpijski igrama.

Knjiga „Krugovi Berlina 1936” ima 280 strana. Tvrdih je korica, velikog formata 25 sa  30 centimetara i ima 115 fotografija od kojih su mnoge prvi put objavljene na prostorima Balkana i šire.