Кад је нишки Раднички у питању ове године све се врти око броја 100. Клуб слави век постојања, а разлога за задовољство има и капитен Александар Пејовић, који је против Вождовца ушао у клуб одабраних и забележио 100. меч у дресу Реала са Нишаве. Овај скромни момак два пута играо је у Нишу, а сада је онај са најдужим стажом чија се реч у свлачионици слуша и уважава.
- Велика част у мојој каријери. Леп осећај, заиста. Није ми ни на крај памети падало, кад сам први пут потписао за Раднички, да ћу доћи до броја 100. Огромна је ствар што сам успео да у суперлигашком клубу проведем толико времена, јер се сада и играчи и тренери брзо мењају. Некако сам задржао континуитет играња и надам се да ћу још много пута облачити дрес Радничког - започиње причу као и увек расположен Александар Пејовић.
Пожртвован, срчан, упоран, борбен, овако популарног Пеју, како га зову у Нишу описују сви они који су одгледали бар један меч Радничког. На све наведено, кад га описују, представници седме силе додају, професионалац на терену и ван њега, спреман да говори и кад иде и кад не иде. Слично је и капитеново мишљење о Нишлијама, које су га присвојиле, па га од домаћих играча на одвајају.
- Породица ме је довеле овде. Онда сам се временом сродио са домаћим играчима, па и суграђанима. Нишлије брзо прихвате сваког ко дође у град, тако је било и са мном. Заиста се осећам добро овде, спријатељио сам се са доста људи. Чињеница да планирам да наставим да живим овде, по завршетку каријере, довољно говори о томе како се осећам. Клуб гледам као свој, само ми је жао што нема више домаћих играча који би момцима који долазе помогли да се адаптирају.
Свашта је кроз године проведене у Нишу претурио преко главе, а у најлепшој успомени су остале утакмице.
- Стигао сам некако у турбулентно време. Било је успона и падова. Ова сезона кад смо са Радославом Батаком изашли у Европу остала ми је у заиста лепом сећању. Можда нисмо пленили игром, али атмосфера, резултати све се поклопило. Тај меч против ТСЦ-а, кад смо добили са 2:0, је посебно драг. Нисам играо, био сам на клупи, али то нема везе, осећао сам се као да играм, јер смо сви били као један. Добра свлачионица, атмосфера, све се поклопило.
Било је и оних мање лепих, али су сачуване негде у сећању за наук, да се случајно не понове.
- Тај меч против Гзире… Били смо тако близу, имали добру атмосферу, али десила се елиминација. Жеља ми је била да са Радничким играм у Европи, нисмо успели. Прошла полусезона била ми је најтежа у каријери. Утакмица против Инђије, где смо морали да добијемо са три разлике и тај неки чудан притисак… То ми је најтежа утакмица у каријери, дефинитивно. Волим клуб и онда све некако другачије схватам. Сама помисао да можемо да испаднемо из лиге била је језива.
Пејовић је у интернационално искуство стицао у Белорусији, Босни и Хецеговини и Француској, одакле је понео углавном позитивна искуства.
- Нисам играо много у иностранству, али значајно је искуство. Најлепши период провео сам у Србији. Три сезоне у дресу Младости из Лучана, све је било одлично од саиграча, дружења, игре. Изборили смо Европу, играли финале купа… Сарајево је такође, лепа прича. Играли смо плеј-оф за Лигу Европе, били први у једном моменту, имали 13 бодова више од Борца, али на крају нисмо освојили титулу. Тријумфовали смо у купу, али остао је жал за шампионским трофејом – закључио је капитен Радничког.
РЕМИ НА КРОВУ ПО МЕРИ
Након утакмице са Звездом Нишлије су везале пет утакмица без пораза, а реми са Вождовцем по мери је Радничког.
- Могло је да оде и на једну и на другу страну. Причао сам баш са саиграчима. Вождовац је једна од бољих младих екипа. Одушевљен сам како игра добро у континуитету. Терен је мало специфичан, Змајеви ипак, тамо тренирају па су навикли више од нас. Имали смо прилику за победу, али су у последњем минуту домаћини избацили лопту са гол-линије. С друге стране, и нас је Росић више пута спасио. Однос снага био је изједначен. Имамо сада две утакмице код куће и треба да побеђујемо на Чаиру, а да по бод или сва три доносимо са гостовања. Такав учинак био би довољан за горњи део табеле.
ЗАПАД И ПОМЕШАНА ОСЕЋАЊА
Танка је нит између љубави и мржње кад је у питању однос Пејовића и појединих, малобројних навијача са западне трбине стадиона на Чаиру. Једна грешка довољна је да падне у воду све оно што је добро и да крене салва увреда ка капитен који „руку на срце” увек оставља последњу кап зноја на терену.
- Кад сам на терену и када је глава врућа све другачије гледам. Овако, сву кривицу приписујем себи. Свако ко дође, плати улазницу, дозвољено му је све. Генерално, у целом друштву, 90 одсто се на све гледа негативно. Кад је добро сви су ту, али кад крене по злу све је другачије. Понекад ухватим себе испред телевизора како коментаришем негативно, па се запитам, добро ти си јуче прошао исто, а сада некога критикујеш. Имам довољно година да не треба да падам у ватру, али када имате велику жељу, а онда не крене како треба, деси се промашај, одреагујем на прозивке у моменту. Угризем се брзо за језик, али буде касно.
ПОРОДИЦА НАЈВЕЋА ПОДРШКА
Александра Пејовића је за Ниш буквално везала велика љубав и то није фраза, јер је његова супруга Ирена родом из града на Нишави. У међувремену, њихов свет употпуниле су ћеркице Нина и Аника.
- Оне су највећа подршка за све што радим у животу. Долазе на сваку утакмицу, сада је и ова млађа порасла. Ту су на стадиону, без обзира на временске услове, навијају за мене, саиграче, подржавају нас. Најлепше се осећам када их видим срећне, да су ту стално уз мене, то нема цену. Млађа више подсећа на мене, импулсивнија је, има краћи фитиљ (смех), а старија је више на маму. Оне су испуњење мог сна и жеља ми је наравно да ме гледају још дуго.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
