Kad je niški Radnički u pitanju ove godine sve se vrti oko broja 100. Klub slavi vek postojanja, a razloga za zadovoljstvo ima i kapiten Aleksandar Pejović, koji je protiv Voždovca ušao u klub odabranih i zabeležio 100. meč u dresu Reala sa Nišave. Ovaj skromni momak dva puta igrao je u Nišu, a sada je onaj sa najdužim stažom čija se reč u svlačionici sluša i uvažava.
- Velika čast u mojoj karijeri. Lep osećaj, zaista. Nije mi ni na kraj pameti padalo, kad sam prvi put potpisao za Radnički, da ću doći do broja 100. Ogromna je stvar što sam uspeo da u superligaškom klubu provedem toliko vremena, jer se sada i igrači i treneri brzo menjaju. Nekako sam zadržao kontinuitet igranja i nadam se da ću još mnogo puta oblačiti dres Radničkog - započinje priču kao i uvek raspoložen Aleksandar Pejović.
Požrtvovan, srčan, uporan, borben, ovako popularnog Peju, kako ga zovu u Nišu opisuju svi oni koji su odgledali bar jedan meč Radničkog. Na sve navedeno, kad ga opisuju, predstavnici sedme sile dodaju, profesionalac na terenu i van njega, spreman da govori i kad ide i kad ne ide. Slično je i kapitenovo mišljenje o Nišlijama, koje su ga prisvojile, pa ga od domaćih igrača na odvajaju.
- Porodica me je dovele ovde. Onda sam se vremenom srodio sa domaćim igračima, pa i sugrađanima. Nišlije brzo prihvate svakog ko dođe u grad, tako je bilo i sa mnom. Zaista se osećam dobro ovde, sprijateljio sam se sa dosta ljudi. Činjenica da planiram da nastavim da živim ovde, po završetku karijere, dovoljno govori o tome kako se osećam. Klub gledam kao svoj, samo mi je žao što nema više domaćih igrača koji bi momcima koji dolaze pomogli da se adaptiraju.
Svašta je kroz godine provedene u Nišu preturio preko glave, a u najlepšoj uspomeni su ostale utakmice.
- Stigao sam nekako u turbulentno vreme. Bilo je uspona i padova. Ova sezona kad smo sa Radoslavom Batakom izašli u Evropu ostala mi je u zaista lepom sećanju. Možda nismo plenili igrom, ali atmosfera, rezultati sve se poklopilo. Taj meč protiv TSC-a, kad smo dobili sa 2:0, je posebno drag. Nisam igrao, bio sam na klupi, ali to nema veze, osećao sam se kao da igram, jer smo svi bili kao jedan. Dobra svlačionica, atmosfera, sve se poklopilo.
Bilo je i onih manje lepih, ali su sačuvane negde u sećanju za nauk, da se slučajno ne ponove.
- Taj meč protiv Gzire… Bili smo tako blizu, imali dobru atmosferu, ali desila se eliminacija. Želja mi je bila da sa Radničkim igram u Evropi, nismo uspeli. Prošla polusezona bila mi je najteža u karijeri. Utakmica protiv Inđije, gde smo morali da dobijemo sa tri razlike i taj neki čudan pritisak… To mi je najteža utakmica u karijeri, definitivno. Volim klub i onda sve nekako drugačije shvatam. Sama pomisao da možemo da ispadnemo iz lige bila je jeziva.
Pejović je u internacionalno iskustvo sticao u Belorusiji, Bosni i Hecegovini i Francuskoj, odakle je poneo uglavnom pozitivna iskustva.
- Nisam igrao mnogo u inostranstvu, ali značajno je iskustvo. Najlepši period proveo sam u Srbiji. Tri sezone u dresu Mladosti iz Lučana, sve je bilo odlično od saigrača, druženja, igre. Izborili smo Evropu, igrali finale kupa… Sarajevo je takođe, lepa priča. Igrali smo plej-of za Ligu Evrope, bili prvi u jednom momentu, imali 13 bodova više od Borca, ali na kraju nismo osvojili titulu. Trijumfovali smo u kupu, ali ostao je žal za šampionskim trofejom – zaključio je kapiten Radničkog.
REMI NA KROVU PO MERI
Nakon utakmice sa Zvezdom Nišlije su vezale pet utakmica bez poraza, a remi sa Voždovcem po meri je Radničkog.
- Moglo je da ode i na jednu i na drugu stranu. Pričao sam baš sa saigračima. Voždovac je jedna od boljih mladih ekipa. Oduševljen sam kako igra dobro u kontinuitetu. Teren je malo specifičan, Zmajevi ipak, tamo treniraju pa su navikli više od nas. Imali smo priliku za pobedu, ali su u poslednjem minutu domaćini izbacili loptu sa gol-linije. S druge strane, i nas je Rosić više puta spasio. Odnos snaga bio je izjednačen. Imamo sada dve utakmice kod kuće i treba da pobeđujemo na Čairu, a da po bod ili sva tri donosimo sa gostovanja. Takav učinak bio bi dovoljan za gornji deo tabele.
ZAPAD I POMEŠANA OSEĆANjA
Tanka je nit između ljubavi i mržnje kad je u pitanju odnos Pejovića i pojedinih, malobrojnih navijača sa zapadne trbine stadiona na Čairu. Jedna greška dovoljna je da padne u vodu sve ono što je dobro i da krene salva uvreda ka kapiten koji „ruku na srce” uvek ostavlja poslednju kap znoja na terenu.
- Kad sam na terenu i kada je glava vruća sve drugačije gledam. Ovako, svu krivicu pripisujem sebi. Svako ko dođe, plati ulaznicu, dozvoljeno mu je sve. Generalno, u celom društvu, 90 odsto se na sve gleda negativno. Kad je dobro svi su tu, ali kad krene po zlu sve je drugačije. Ponekad uhvatim sebe ispred televizora kako komentarišem negativno, pa se zapitam, dobro ti si juče prošao isto, a sada nekoga kritikuješ. Imam dovoljno godina da ne treba da padam u vatru, ali kada imate veliku želju, a onda ne krene kako treba, desi se promašaj, odreagujem na prozivke u momentu. Ugrizem se brzo za jezik, ali bude kasno.
PORODICA NAJVEĆA PODRŠKA
Aleksandra Pejovića je za Niš bukvalno vezala velika ljubav i to nije fraza, jer je njegova supruga Irena rodom iz grada na Nišavi. U međuvremenu, njihov svet upotpunile su ćerkice Nina i Anika.
- One su najveća podrška za sve što radim u životu. Dolaze na svaku utakmicu, sada je i ova mlađa porasla. Tu su na stadionu, bez obzira na vremenske uslove, navijaju za mene, saigrače, podržavaju nas. Najlepše se osećam kada ih vidim srećne, da su tu stalno uz mene, to nema cenu. Mlađa više podseća na mene, impulsivnija je, ima kraći fitilj (smeh), a starija je više na mamu. One su ispunjenje mog sna i želja mi je naravno da me gledaju još dugo.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
