„Титула са Војводином дража од трофеја са Звездом“

Најављиван као велики таленат, Драган Пунишић није показао све што је најављивао. Oсвојио је ипак, титуле шампиона Југославије са Црвеном звездом и Војводином. По завршетку каријере, са породицом живи у Шпанији, где је данас успешан послован човек.

Рођен је у Београду, 1. марта 1966. На исправан начин кретало се његово стасавање.

- Одрастао сам на Канаревом брду, у општини Раковица, у  радничком крају. Био сам из скромне породице, али детињство је било лепо, тога се увек радо сећам. Најлепши тренутак био је кад сам отишао у Црвену звезду. Полако се улазило у тај ритам, кроз млађе селекције црвено-белих и онда сам кренуо озбиљније. То је било 1976. и 1977. - присећа се Пунишић.

Да би стигао до Маракане, прво је играо за Раднички из Пирота, онда за нишки клуб истог имена. Из Београда се добро видело шта се збива на југу, па су га 1987.  довели у Црвену звезду. Са њом је у јуну 1988. радовао се титули.

- Прошао сам све селекције клуба и практично сам Звездино дете. Играо сам за све селекције Београда и Србије, као и младу репрезентацију Југославије. Нишлијама сам био потребан, јер тада је Драган Стојковић отишао у Црвену звезду. Била су то јако лепа и професионална искуства, са фантастичним условима за рад. По повратку у наш најтрофејнији клуб, осећај је био посебан. То је љубав која траје цео живот. У Звезди сам провео најлепше дане. Била је јака конкуренција, врхунска екипа. Моја улога поред таквих величина била је помало споредна. Одлучио сам да кренем својим путем, али није била лака одлука. Мени су црвено-бели заиста прирасли за срце.

Кратко је провео у Црвеној звезди да би осетио чари вечитих дербија.

- Такви дуели постоје у Бразилу, Аргентини, Шпанији, али окршаји Црвене звезде и Партизана нешто су посебно. Сви играчи, имиџ у свету оног времена, целокупна историја то потврђују.

Играо је, потом, две сезоне за Војводину, освојио титулу. Марас, Мијић, Воркапић, Гаћеша, Вујачић,  Јокановић, Јоксимовић, Михајловић, искусни Шестић, Шапурић, успех је дошао. Падали су сви, па и главни конкурент, Црвена звезда. Било је 3:1 за Војводину у директном окршају.

- То су јако лепи моменти, драги тренуци. Звездаш сам у срцу и она је увек била доминантна, па је освојити титулу са Звездом било мало лакше. До титуле са Војводином било је теже доћи, па ми је тај успех за нијансу дражи. Вођени смо тада младим, али одличним тренером Љупком Петровићем. Направио је одличну екипу, предвођену Тозом Шапурићем и искусним Милошем Шестићем. Добро смо играли, побеђивали. Звезди и Партизану дали смо по три, Динаму четири, а Хајдуку два гола. Било је то у време кад је сваки прволигаш Југославије имао по два – три вансеријска играча. Био је то јако важан моменат за мене. Много волим Црвену звезду, али дража ми је титула за Војводином.

Из редова Новосађана није се вратио у Звезду или отишао у иностранство, него је  завршио на Кантриди. Дрес Ријеке носио је годину дана.

- Након освајања титуле, Војводина је доживела велике промене. Отишао је тренер, неколико важних играча и структура се уздрмала, борили смо се за опстанак. У Ријеци сам имао много пријатеља, добијао информације од Кустудића, Радовића, Аврамовића. Мој другар из Црвене звезде Душан Кљајић тада је играо у Ријеци. Били су изванредни услови и добри људи. Не кајем се, јако лепо искуство. Онда сам испред ратног вихора отишао у Шпанију.

Завршио је у Кастељону. Признаје да је задовољан иностраном каријером.

- Кад погледам иза себе, могло је бити и боље, али сам презадовољан. Шпанија је изузетно лепа земља која нуди много, међу водећима је у свету. План је био Италија или Француска, али стигла је понуда Кастељона. На несрећу, док смо преговарали, испали су у Другу лигу. Дошао сам и одиграо две сезоне. Онда сам одлучио да одем, видео сам да клуб нема перспективу повратка у најјаче такмичење. Желео сам више, отишао у Португалију и у Фаренсеу и Беира Мару провео укупно пет сезона.

Свестан је да га Београд и Србија чекају раширених руку, али још није донео одлуку да се врати кући.

- Живот пише романе, неко је лепо рекао. Везани смо за децу, они су овде пословни људи. Најмање пет пута у току године дођем у Србију. Мало у Шпанији, мало у Србији, тако ћемо радити. Ово је време глобализма, сасвим је свеједно где се живи, за два–три сата авионом стигнемо где хоћемо - закључио је Пунишић.