„Titula sa Vojvodinom draža od trofeja sa Zvezdom“

Najavljivan kao veliki talenat, Dragan Punišić nije pokazao sve što je najavljivao. Osvojio je ipak, titule šampiona Jugoslavije sa Crvenom zvezdom i Vojvodinom. Po završetku karijere, sa porodicom živi u Španiji, gde je danas uspešan poslovan čovek.

Rođen je u Beogradu, 1. marta 1966. Na ispravan način kretalo se njegovo stasavanje.

- Odrastao sam na Kanarevom brdu, u opštini Rakovica, u  radničkom kraju. Bio sam iz skromne porodice, ali detinjstvo je bilo lepo, toga se uvek rado sećam. Najlepši trenutak bio je kad sam otišao u Crvenu zvezdu. Polako se ulazilo u taj ritam, kroz mlađe selekcije crveno-belih i onda sam krenuo ozbiljnije. To je bilo 1976. i 1977. - priseća se Punišić.

Da bi stigao do Marakane, prvo je igrao za Radnički iz Pirota, onda za niški klub istog imena. Iz Beograda se dobro videlo šta se zbiva na jugu, pa su ga 1987.  doveli u Crvenu zvezdu. Sa njom je u junu 1988. radovao se tituli.

- Prošao sam sve selekcije kluba i praktično sam Zvezdino dete. Igrao sam za sve selekcije Beograda i Srbije, kao i mladu reprezentaciju Jugoslavije. Nišlijama sam bio potreban, jer tada je Dragan Stojković otišao u Crvenu zvezdu. Bila su to jako lepa i profesionalna iskustva, sa fantastičnim uslovima za rad. Po povratku u naš najtrofejniji klub, osećaj je bio poseban. To je ljubav koja traje ceo život. U Zvezdi sam proveo najlepše dane. Bila je jaka konkurencija, vrhunska ekipa. Moja uloga pored takvih veličina bila je pomalo sporedna. Odlučio sam da krenem svojim putem, ali nije bila laka odluka. Meni su crveno-beli zaista prirasli za srce.

Kratko je proveo u Crvenoj zvezdi da bi osetio čari večitih derbija.

- Takvi dueli postoje u Brazilu, Argentini, Španiji, ali okršaji Crvene zvezde i Partizana nešto su posebno. Svi igrači, imidž u svetu onog vremena, celokupna istorija to potvrđuju.

Igrao je, potom, dve sezone za Vojvodinu, osvojio titulu. Maras, Mijić, Vorkapić, Gaćeša, Vujačić,  Jokanović, Joksimović, Mihajlović, iskusni Šestić, Šapurić, uspeh je došao. Padali su svi, pa i glavni konkurent, Crvena zvezda. Bilo je 3:1 za Vojvodinu u direktnom okršaju.

- To su jako lepi momenti, dragi trenuci. Zvezdaš sam u srcu i ona je uvek bila dominantna, pa je osvojiti titulu sa Zvezdom bilo malo lakše. Do titule sa Vojvodinom bilo je teže doći, pa mi je taj uspeh za nijansu draži. Vođeni smo tada mladim, ali odličnim trenerom Ljupkom Petrovićem. Napravio je odličnu ekipu, predvođenu Tozom Šapurićem i iskusnim Milošem Šestićem. Dobro smo igrali, pobeđivali. Zvezdi i Partizanu dali smo po tri, Dinamu četiri, a Hajduku dva gola. Bilo je to u vreme kad je svaki prvoligaš Jugoslavije imao po dva – tri vanserijska igrača. Bio je to jako važan momenat za mene. Mnogo volim Crvenu zvezdu, ali draža mi je titula za Vojvodinom.

Iz redova Novosađana nije se vratio u Zvezdu ili otišao u inostranstvo, nego je  završio na Kantridi. Dres Rijeke nosio je godinu dana.

- Nakon osvajanja titule, Vojvodina je doživela velike promene. Otišao je trener, nekoliko važnih igrača i struktura se uzdrmala, borili smo se za opstanak. U Rijeci sam imao mnogo prijatelja, dobijao informacije od Kustudića, Radovića, Avramovića. Moj drugar iz Crvene zvezde Dušan Kljajić tada je igrao u Rijeci. Bili su izvanredni uslovi i dobri ljudi. Ne kajem se, jako lepo iskustvo. Onda sam ispred ratnog vihora otišao u Španiju.

Završio je u Kasteljonu. Priznaje da je zadovoljan inostranom karijerom.

- Kad pogledam iza sebe, moglo je biti i bolje, ali sam prezadovoljan. Španija je izuzetno lepa zemlja koja nudi mnogo, među vodećima je u svetu. Plan je bio Italija ili Francuska, ali stigla je ponuda Kasteljona. Na nesreću, dok smo pregovarali, ispali su u Drugu ligu. Došao sam i odigrao dve sezone. Onda sam odlučio da odem, video sam da klub nema perspektivu povratka u najjače takmičenje. Želeo sam više, otišao u Portugaliju i u Farenseu i Beira Maru proveo ukupno pet sezona.

Svestan je da ga Beograd i Srbija čekaju raširenih ruku, ali još nije doneo odluku da se vrati kući.

- Život piše romane, neko je lepo rekao. Vezani smo za decu, oni su ovde poslovni ljudi. Najmanje pet puta u toku godine dođem u Srbiju. Malo u Španiji, malo u Srbiji, tako ćemo raditi. Ovo je vreme globalizma, sasvim je svejedno gde se živi, za dva–tri sata avionom stignemo gde hoćemo - zaključio je Punišić.