Ко каже да се не сећам? Сећам, сећам и те како Партизановог пута до финала Купа шампиона и чувеног дуела против Реала из Мадрида и пораза од 1:2. Поуздано памтим. Прошли су „црно-бели” пакао до финала. Елиминисали су првака Француске (Нант), Западне Немачке (Вердер), Чехословачке (Спарту), Енглеске (Манчестер јунајтед) и на крају поклекли на петој степеници пред славним и богатим краљевским клубом. У недељу је у 82. години затворена животна књига Мустафе Хасанагића члана те величанствене генерације.
Постоје фудбалери који су то по својој „стручној спреми”, делатности, вокацији, голгетери и не занима их ништа друго него само како да затресу противничку мрежу. Главом, левом, десном ногом, свеједно. Такви су ретки, најређи, Хасанагић је био међу таквим. Била је привилегија гледати га уживо, поготово у дечијим годинама када „упијате” сваки потез мађионичара и господе у копачкама. Голгетер сваке секунде каријере, сваким делом свог тела, сваким завршетком нервних влакана. Живео је за гол, маштао, сањао их је.
Обележио је једну епоху трофејног клуба. Годинама је увесељавао све навијаче Партизана широм некадашње нам домовине. Имао је голгетерску интелигенцију, невероватну интуицију, као муња брзу мисао, богом дани таленат. Био је величанствени голгетер најславнијег тима „црно-белих”. Немилосрдан према свим чуварима мреже. Пред каквим год се искушењем нашао, никада није изневерио задатак да испуни циљ и савлада противничког голмана.
Каква је то генерација била, ас до аса, мајстор до мајстора, легенда до легенде. Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Велибор Васовић, Владица Ковачевић, Милан Галић... Заједно су били незаустављиво фудбалско чудо. Сва ова имена и дан данас изговарам са страхопоштовањем, респектом, дивим им се, иако не навијам за Партизан. Све репрезентативци, а по многима један од најзаслужнијих, а за неке и најзаслужнији за блиставе резултате те златне сезоне је свакако био центарфор Мустафа Хасанагић.
САХРАНА У ПЕТАК У ПРИБОЈУ
Сахрана Мустафе Хасанагића биће обављена у петак у 13.00 часова у родном Прибоју. Дан раније у четвртак у 10 часова биће организован испраћај са Новог гробља у Београду.
Ненадмашни голгетер је носио дрес Партизана осам година (1961/69). Постигао је 56 голова на 104 званичне утакмице, а укупно је одиграо 377 утакмица и био стрелац преко 300 пута. Дрес репрезентације Југославије је носио пет пута. Да није био мета противничких одбрана због којих је био повређен тај учинак би био још бољи.
Када би клинци рођени педесетих година прошлог века играли фудбал, а голови им били две цигле или два камена сви су се отимали ко ће да игра у нападу и да буде популарни Мујо, како су Хасанагића од миља звали навијачи. Наравно, да сам међу њима био и ја. Боже, колико сам само голова постигао уживљавајући се у његову улогу. Било је малих Хасанагића и у Сарајеву, и у Мостару, и у Новом Саду, и у Скопљу, свуда где се играо фудбал, а клинци гледали у то време црно-беле телевизоре и дивили се Матекаловим бебама, како је названа та генијална генерација.
Како је само Партизан те године играо у Купу шампиона?! Импресивно. Непоновљиво. На стадиону ЈНА првак Југославије је постигао 12 голова, а није примио ниједан. Против Нанта 2:0 (Стрелци: Хасанагић и Галић), Вердера 3:0 (Јусуфи, Хасанагић, Пирмајер), Спарте 5:0 (Ковачевић и Хасанагић по 2, Васовић), Манчестер јунајтеда 2:0 (Хасанагић, Бечејац). Стрелац на све четири утакмице био je управо Мустафа Хасанагић. Каква је то лепота била. Дивота. Незаборавно.
Нестваран биланс, за понос и дику, уживанцију, лепу успомену. Убојита навала, гранитна одбрана. Због тих утакмица се масовно бежало из школе, а да је стадион ЈНА могао да прими и сто хиљада гледалаца нема ни трунке дилеме да био пун као „око”. Како су играли то су и заслужили. Држала их је храброст, вера у властите могућности, пратило другарство, огромно самопоуздање. Стварали су магију.
Није те сезоне Хасанагић остао упамћен само по датим већ и по поништеним поготцима. Нису му признати голови које је постигао против Спарте и Манчестер Јунајтеда. Уф, какву је голчину постигао против дружине Бобија Чарлтона?! Било је то при крају утакмице код резултата 2:0, а висока лопта убачена у шеснаестерац Манчестер јунајтеда. Неко је од Енглеза избацио главом на 17, 18 метара од гола, a на њу је натрчао Хасанагић, распалио из све снаге, а лопта је погодила пречку, одбила се од земље завршивши под пречком Греговог гола. Судија је из само њему знаних разлога поништо ту лепотицу од гола.
РЕАЛ – ПАРТИЗАН 2:1 (0:0)
Брисел 11. мај 1966. Стадион Хејсел. Гледалаца: 55.000. Судија: Рудолф Клајтајн (Западна Немачка). Стрелци: Амансио у 70. и Серена у 76. за Реал, а Васовић у 55. минуту за Партизан.
РЕАЛ: Аракистиан, Пачин, Санчиз, Пири, Де Фелипе, Зоко, Серена, Амансио, Гросо, Веласкез, Хенто. Тренер: Мигел Муњоз.
ПАРТИЗАН: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Васовић, Рашовић, Бајић, Ковалевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер. Тренер: Абдулах Гегић.
Код резултата 5:0 против Спарте Хасанагић је опет прелепо, савршено, полумаказицима и по шести пут затресао мрежу, али судија га је поништио. Средином деведестих са колегом Алексом Станковићем, драгим Чарлијем са којим сам радио у Експрес Политици, имао сам част и задовољство да упознам, седим и помало разговорам са једним од дечијих идола. Одлично се сећам његових речи. Било ми је веома драго што сам упознао још једног од јунака мог детињства.
- Доста вам је пет, шта ће вам и шести гол, рекао нам је судија после наших протеста против Спарте. Сада ми је страшно жао због тих понишетних голова. Да су их признали био бих први стрелац Купа шампиона. Не знам ко је то био, али знам да ми је побегао за један гол. Поред београдских постигао сам гол и у Прагу против Спарте - уз осмех је причао Хасанагић којем су и тада очи цаклиле од среће када је говорио о утакмицама из Купа шампиона, иако је од тада прошло тачно 30 година.
У сезони 1965/66. „црно-бели” су остварили подвиг. Тог 11. маја 1966. Партизан је у Бриселу играо финале Купа шампиона, а противник је био Реал. „Краљевски” клуб је победио 2:1, иако је Партизан голом Васовића повео у 54. минуту. Играли су и играли се, али само 60 минута, oнда је професионализам надвисио поетику. Мардиђани су за само шест минута преокренули разултат.
Утакмица против Реала је остала у сећању као колосална шанса да се оствари подвиг. Партизан је у Брисел кренуо као група туриста, а не као велики тим који је дошао на корак до остварења сна. Млади, занесени, неискусни нису издржали огроман притисак. Испраћаја из Београда није било, а није ни могао да буде организован. Неки играчи су кренули аутобусом, неки авионом, а неки колима. Менаџери су их пратили на сваком кораку и колективни дух, који их је красио још од јуниорских дана се распршио као мехур од сапунице. Док нису мислили на новац било је супер.
ПОТПИСАО ЗА ЗИМСКИ КАПУТ
Мустафа Хасанагић је каријеру почео у родном Прибоју у тамошњем зонском фабричком клубу ФАП где је био најбољи стрелац. У лето 1961. је прешао у Партизан. Фасцинантна је његова прича под којим условима је потписао за „црно-беле”. Данашњи таленти већ за први уговор траже „авионе”, „камионе”, потписују са адвокатима.
- Много сам волео Партизан. Први уговор сам потписао за један обични зимски капут који сам добио за верност најдражем клубу - причао је мом Чарлију у свом кафићу „Црно-бела деветка” где су њих двојица разговарали, а ја био пажљиви слушалац.
- Већина играча је те године навршавала 28 година и стицала је право на одлазак у иностранство. Само је Шоле био мало старији. У Брисел су скоро сви путовали са девојкама и супругама тако да нисмо имали шанси у финалу. Менаџери су нас растурили још пре почетка утакмице - жалио се Хасанагић.
Предстојећих неколико редова нисам планирао када сам почињао причу, али написах их за своју душу. Био бих непоштен према себи, а посебно према читаоцима према којима увек треба бити искрен јер они увек најбоље осете када их неко „фолира” и „маже” некаквом шупљом причом. Истина је да сам дошао у године када се расплачем и на „отварању самопослуге”, али сузе кренуше и сада пишући и присећајући се Мујиних голова и феноменалних игара у Купу шампиона те 1965/66. године. Остадосмо без још једног идола наше младости и детињства.
Има једна реченица у Светом писму која каже: „Сећајте се својих старешина”. Мустафа Хасанагић је био голгетерски старешина. Мујо мој, лафчино, мајсторе, легендо, нека ти је лака земља. Почивај у божијем миру. Ми који те памтимо као играча, чак и они који не навијамо за Партизан, чуваћемо успомену на тебе док дишемо и битишемо на овој планети. Ти ћеш у нама живети поново и заувек. То је најмање што ти дугујемо.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
