Da ne bi Muje, ne bi bilo ni Reala

Ko kaže da se ne sećam? Sećam, sećam i te kako Partizanovog puta do finala Kupa šampiona i čuvenog duela protiv Reala iz Madrida i poraza od 1:2. Pouzdano pamtim. Prošli su „crno-beli” pakao do finala. Eliminisali su prvaka Francuske (Nant), Zapadne Nemačke (Verder), Čehoslovačke (Spartu), Engleske (Mančester junajted) i na kraju poklekli na petoj stepenici pred slavnim i bogatim kraljevskim klubom. U nedelju je u 82. godini zatvorena životna knjiga Mustafe Hasanagića člana te veličanstvene generacije.

Postoje fudbaleri koji su to po svojoj „stručnoj spremi”, delatnosti, vokaciji, golgeteri i ne zanima ih ništa drugo nego samo kako da zatresu protivničku mrežu. Glavom, levom, desnom nogom, svejedno. Takvi su retki, najređi, Hasanagić je bio među takvim. Bila je privilegija gledati ga uživo, pogotovo u dečijim godinama kada „upijate” svaki potez mađioničara i gospode u kopačkama. Golgeter svake sekunde karijere, svakim delom svog tela, svakim završetkom nervnih vlakana. Živeo je za gol, maštao, sanjao ih je.

Obeležio je jednu epohu trofejnog kluba. Godinama je uveseljavao sve navijače Partizana širom nekadašnje nam domovine. Imao je golgetersku inteligenciju, neverovatnu intuiciju, kao munja brzu misao, bogom dani talenat. Bio je veličanstveni golgeter najslavnijeg tima „crno-belih”. Nemilosrdan prema svim čuvarima mreže. Pred kakvim god se iskušenjem našao, nikada nije izneverio zadatak da ispuni cilj i savlada protivničkog golmana. 

Kakva je to generacija bila, as do asa, majstor do majstora, legenda do legende. Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Vladica Kovačević, Milan Galić... Zajedno su bili nezaustavljivo fudbalsko čudo. Sva ova imena i dan danas izgovaram sa strahopoštovanjem, respektom, divim im se, iako ne navijam za Partizan. Sve reprezentativci, a po mnogima jedan od najzaslužnijih, a za neke i najzaslužniji za blistave rezultate te zlatne sezone je svakako bio centarfor Mustafa Hasanagić. 

Kada bi klinci rođeni pedesetih godina prošlog veka igrali fudbal, a golovi im bili dve cigle ili dva kamena svi su se otimali ko će da igra u napadu i da bude popularni Mujo, kako su Hasanagića od milja zvali navijači. Naravno, da sam među njima bio i ja. Bože, koliko sam samo golova postigao uživljavajući se u njegovu ulogu. Bilo je malih Hasanagića i u Sarajevu, i u Mostaru, i u Novom Sadu, i u Skoplju, svuda gde se igrao fudbal, a klinci gledali u to vreme crno-bele televizore i divili se Matekalovim bebama, kako je nazvana ta genijalna generacija.

Kako je samo Partizan te godine igrao u Kupu šampiona?! Impresivno. Neponovljivo. Na stadionu JNA prvak Jugoslavije je postigao 12 golova, a nije primio nijedan. Protiv Nanta 2:0 (Strelci: Hasanagić i Galić), Verdera 3:0 (Jusufi, Hasanagić, Pirmajer), Sparte 5:0 (Kovačević i Hasanagić po 2, Vasović), Mančester junajteda 2:0 (Hasanagić, Bečejac). Strelac na sve četiri utakmice bio je upravo Mustafa Hasanagić. Kakva je to lepota bila. Divota. Nezaboravno.

Nestvaran bilans, za ponos i diku, uživanciju, lepu uspomenu. Ubojita navala, granitna odbrana. Zbog tih utakmica se masovno bežalo iz škole, a da je stadion JNA mogao da primi i sto hiljada gledalaca nema ni trunke dileme da bio pun kao „oko”. Kako su igrali to su i zaslužili. Držala ih je hrabrost, vera u vlastite mogućnosti, pratilo drugarstvo, ogromno samopouzdanje. Stvarali su magiju.

Nije te sezone Hasanagić ostao upamćen samo po datim već i po poništenim pogotcima. Nisu mu priznati golovi koje je postigao protiv Sparte i Mančester Junajteda. Uf, kakvu je golčinu postigao protiv družine Bobija Čarltona?! Bilo je to pri kraju utakmice kod rezultata 2:0, a visoka lopta ubačena u šesnaesterac Mančester junajteda. Neko je od Engleza izbacio glavom na 17, 18 metara od gola, a na nju je natrčao Hasanagić, raspalio iz sve snage, a lopta je pogodila prečku, odbila se od zemlje završivši pod prečkom Gregovog gola. Sudija je iz samo njemu znanih razloga poništo tu lepoticu od gola.

Kod rezultata 5:0 protiv Sparte Hasanagić je opet prelepo, savršeno, polumakazicima i po šesti put zatresao mrežu, ali sudija ga je poništio. Sredinom devedestih sa kolegom Aleksom Stankovićem, dragim Čarlijem sa kojim sam radio u Ekspres Politici, imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam, sedim i pomalo razgovoram sa jednim od dečijih idola. Odlično se sećam njegovih reči. Bilo mi je veoma drago što sam upoznao još jednog od junaka mog detinjstva.

- Dosta vam je pet, šta će vam i šesti gol, rekao nam je sudija posle naših protesta protiv Sparte. Sada mi je strašno žao zbog tih ponišetnih golova. Da su ih priznali bio bih prvi strelac Kupa šampiona. Ne znam ko je to bio, ali znam da mi je pobegao za jedan gol. Pored beogradskih postigao sam gol i u Pragu protiv Sparte - uz osmeh je pričao Hasanagić kojem su i tada oči caklile od sreće kada je govorio o utakmicama iz Kupa šampiona, iako je od tada prošlo tačno 30 godina.  

U sezoni 1965/66. „crno-beli” su ostvarili podvig. Tog 11. maja 1966. Partizan je u Briselu igrao finale Kupa šampiona, a protivnik je bio Real. „Kraljevski” klub je pobedio 2:1, iako je Partizan golom Vasovića poveo u 54. minutu. Igrali su i igrali se, ali samo 60 minuta, onda je profesionalizam nadvisio poetiku. Mardiđani su za samo šest minuta preokrenuli razultat.

Utakmica protiv Reala je ostala u sećanju kao kolosalna šansa da se ostvari podvig. Partizan je u Brisel krenuo kao grupa turista, a ne kao veliki tim koji je došao na korak do ostvarenja sna. Mladi, zaneseni, neiskusni nisu izdržali ogroman pritisak. Ispraćaja iz Beograda nije bilo, a nije ni mogao da bude organizovan. Neki igrači su krenuli autobusom, neki avionom, a neki kolima. Menadžeri su ih pratili na svakom koraku i kolektivni duh, koji ih je krasio još od juniorskih dana se raspršio kao mehur od sapunice. Dok nisu mislili na novac bilo je super.

- Većina igrača je te godine navršavala 28 godina i sticala je pravo na odlazak u inostranstvo. Samo je Šole bio malo stariji. U Brisel su skoro svi putovali sa devojkama i suprugama tako da nismo imali šansi u finalu. Menadžeri su nas rasturili još pre početka utakmice - žalio se Hasanagić.    

Predstojećih nekoliko redova nisam planirao kada sam počinjao priču, ali napisah ih za svoju dušu. Bio bih nepošten prema sebi, a posebno prema čitaocima prema kojima uvek treba biti iskren jer oni uvek najbolje osete kada ih neko „folira” i „maže” nekakvom šupljom pričom. Istina je da sam došao u godine kada se rasplačem i na „otvaranju samoposluge”, ali suze krenuše i sada pišući i prisećajući se Mujinih golova i fenomenalnih igara u Kupu šampiona te 1965/66. godine. Ostadosmo bez još jednog idola naše mladosti i detinjstva.    

Ima jedna rečenica u Svetom pismu koja kaže: „Sećajte se svojih starešina”. Mustafa Hasanagić je bio golgeterski starešina. Mujo moj, lafčino, majstore, legendo, neka ti je laka zemlja. Počivaj u božijem miru. Mi koji te pamtimo kao igrača, čak i oni koji ne navijamo za Partizan, čuvaćemo uspomenu na tebe dok dišemo i bitišemo na ovoj planeti. Ti ćeš u nama živeti ponovo i zauvek. To je najmanje što ti dugujemo.