Јанис Сферопулос, 56-годишњи тренер који се вечерас (21.15) враћа у Дворану мира и пријатељства као противник Олимпијакоса, разговарао је са новинаром грчке Газете о двоипогодишњем одуству са клупе, навици да преузима тимове после почетка сезоне, сусрету са Макабијем у Београду…
Сферопулос је већ годинама исти, пун младости, свежине и жеље за радом. Ушао је у професионални свет тренера 1997. као члан техничког тима ПАОК, затим је радио у Олимпијакосу као асистент Јонаса Казлаускаса, Пини Гершона и Панајотиса Јанакиса, а 2008. године одлучио је да је дошао ред на њега да буде главни тренер.
Успешна три године у Колосу са Родоса помогле су му да напредује, а после годину дана у ЦСКА Москви (као десна рука Казлаускаса), преузео је Паниониос у новембру 2014. године. Тада се отворила прилика у Олимпијакосу, као наследнику Барцокаса.
На кормилу црвено-белих, водио је пирејски тим до две титуле (2015, 2016) и до два финала Евролиге (2015. и 2017.). Његови успеси у луци играли су кључну улогу за позив из Макабија, где је био технички директор око 3,5 године (2018-2022), са укупно шест титула (три првенства, Куп и 2 Суперкупа Израела).
Од пре месец дана, признати грчки тренер је нови тренер Црвене звезде и вечерас (21.15) се враћа у Дворани мира и пријатељства као противник Олимпијакоса у оквиру 9. кола Евролиге.
Колико вам је недостајало да будете активни на терену, јер тренерски посао не престаје чак и када немате тим...
- Веома … Иако је било тренутака када сам одбијао неке понуде како бих се одморио. Међутим, од прошлог лета па надаље био сам константно у фази чекања и чим се појавила понуда Црвене звезде, одмах сам је прихватио јер заиста, дошло је време да поново тренирам.
Може ли се рећи да сте у саставу вашег новог тима приметили одређене карактеристике које вам омогућавају да га потпуно обликујете по стилу Јаниса Сферопулоса?
- Не бих то баш тако рекао, али сигурно је да је ово тим са великим потенцијалом који представља земљу с богатом кошаркашком традицијом која је изнедрила невероватне играче и велике тренере. Последњих година, управа Црвене звезде улаже велики напор да подигне ниво тима, како у домаћем првенству тако и у Европи, тако да можете разумети да је ово био велики изазов који нисам могао да пропустим.
Шта добија тренер и колико постаје бољи посматрајући утакмице и кошаркашке догађаје из неког временског периода без притиска, из другачије перспективе?
- То је веома важан и неопходан процес који би сви тренери требало да доживе. Са моје тачке гледишта, све ове године када сам непрестано радио и био у средишту акције, иако сам примећивао неке ствари, нисам имао времена да им приђем из другачијег угла, са другачијег становишта, без притиска припрема и резултата, како бих могао да извучем неке перспективе које ће се у будућности показати корисним. Мислим да ми је ово време које сам провео ван терена заиста помогло...
Да ли је тачно да сте до пре 25 дана дана изгледали веома опуштено и безбрижно, а од тренутка када сте се одазвали позиву Црвене звезде, као да је притиснуто дугме и сада трчите без престанка?
- Сто одсто (кроз смех)! Осећао сам се као пилот борбеног авиона који, кад зазвони аларм, стави кацигу, уђе у пилотску кабину и полети да би обуздао непријатеља! Нешто слично се догодило и са мном и мојим сарадницима! Једног тренутка сам био опуштен, а већ другог, ниодкуда, се појавила понуда и следећег дана сам променио земљу, нашао се на терену и припремао тренинг за следећи дан, а затим играо утакмицу у Евролиги! На неки начин, то је начин на који су се ствари одвијале са Црвеном звездом. Веома сам срећан што тренирам тако познату кошаркашку школу и што водим историјски значајни тим, који је најомиљенији у Србији.
Да ли вас је забринуло што долазите у тим са прилично великим буџетом и вишим захтевима у односу на претходне године, и девет нових лица, која нису била ваш избор, или вас то уопште није бринуло?
- Ово увек важи за тренера који преузима тим усред сезоне, али увек се трудим да извучем максимум од свих. Помаже и искуство, јер у три последње екипе, нисам преузео тим од почетка сезоне, већ сасвим случајно у новембру. Научио сам као да се носим са одређеним ситуацијама, али то је процес који и даље траје. Другим речима, није прошло довољно времена да кажем да су све ствари легле што се тиче изгледа наше игре. И то је логично, јер с толико утакмица које играмо, немамо времена онолико колико бисмо жељели за тренинг и идеалну припрему, барем како ја то замишљам. Ипак, напредујемо, и већ примећујем побољшање, које верујем да ће се наставити.
Већ видимо разлику у одбрани у тиму, као и резултате и чујемо много гласова у Србији који кажу да је Црвеној Звезди и овом ростеру потребан тренер као Сферопоулос који може да наметне дисциплину. Верујете ли да притисак под којим грчки тренер учи да ради у својој домовини и повезаност с резултатом даје велику предност када пређе границе?
- То је апсолутно тачно, јер је грчко првенство увек било врло тешко и захтевно, са много параметара и препрека које је тренер морао да савлада. Сада, међутим, овај велики притисак под којим смо сви радили у А1 лиги, почео је да се шири свуда. У свим земљама, ако не почнете добро, одлазите, и то видимо и у Евролиги, али и у лигама нижег квалитета, где постоји велики притисак због резултата. Ми у Грчкој смо били пионири, од малена смо одгајани с овом менталитетом, па је моја генерација тренера постала отпорнија на тешке ситуације, и зато смо многи од нас пожељни у иностранству.
Као се осећате поводом повратка у Пиреј?
- Олимпијакос увек остаје велики део мог срца јер сам провео четири године и доживео много лепих тренутака. Сећам се више лепих ствари, посебно два узастопна шампионата и два учешћа у финалима Евролиге. Сваки пут кад дођем у дворану, осећам се као код куће, другачије не би могло!
ЦЕО СВЕТ ЈЕ БИО У ШОКУ 7. ОКТОБРА
У Београду сте срели бивши тим који се преселио због ситуације у Израелу. Пошто сте живели три и по године у Тел Авиву, створили личне односе и пријатеље тамо, како се осећате кад размишљате о томе какав је живот постао у Израелу, и док сте били тамо, јесте ли икада осећали да би ствари могле достићи тачку где су сада?
- Доживео сам неколико криза за време проведено тамо, али мање у поређењу са оним што се догодило 7. октобра када су масовно убијени невини људи. То је био огроман шок за цео свет и управо зато што сам стекао много пријатеља у Израелу и повезан сам с много људи, још увек сам забринут због свега што се дешава свакодневно у региону. Наравно, проблеме треба решити мирно.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.