Рођена је у Турској, одрасла у Данској, а на Светском првенству ће играти за Србију. Едита Нуковић је имала занимљив рукометни, али и животни пут, перфектно говори језике, српски прилично добро за некога ко никада није живео у нашој земљи. Није боравила у Србији, али је срцем увек осећала припадност нашем народу и кад је стигао позив да обуче дрес са државним грбом, дилеме није било.
– Било ми је веома драго кад сам добила позив, нисам се размишљала јер сам желела да пробам, пре свега, саму себе на интернационалном нивоу и да видим како је играти за репрезентацију – рекла је Едита Нуковић, борбени пивотмен наше репрезентације.
Ваша животна прича није свакидашња?
- Моји родитељи су из Пријепоља, желели су да студирају у Сарајеву, али је почео рат који их је спречио, па су отишли у Турску. Тамо су завршили школовање, запослили се и две године после мог рођења десио се велики земљотрес, а они су одлучили да напусте ову земљу. Одабир је пао на Данску и тако је Хамел постао наш дом.
СЈАЈНО САМ ПРИХВАЋЕНА
Како су Вас прихватили у репрезентацији?
- Сјајно, било је лако да се уклопим у тим. У почетку ми је све било чудно, ипак се све ове девојке познају, а мени су нове. Дешавало се да причају о некој играчици из домаће лиге, све учествују у томе, а ја немам појма о коме је реч.
Како сте одабрали рукомет?
- У Данској је овај спорт скоро национални, у рангу са фудбалом. Читава школа је ишла на рукомет, сви из мог разреда су тренирали, заједно дечаци и девојчице, тако да сам и ја кренула. Заволела сам овај спорт и знала сам да је то мој животни позив.
Како је текла Ваша каријера?
– Играла сам за Хамел, град у коме сам одрасла, али кад је почела средња школа, кренула сам на академију, где сам студирала и играла. Потом сам завршила факултет, преселила се у Орхус и почела професионалну каријеру.
Уследио је одлазак у Шведску?
- Тамо ми је било веома лепо, сличан менталитет данском, па је све било лагано. Очарала ме и природа тамо, планине, град, ма све је било прелепо.
Ипак, стационирали сте се на крају у Немачкој?
- Да, ово ми је трећа година тамо. Задовољна сам условима, лига је добра, јака, свако сваког може да победи, доста је изненађења. У Данској се више трчи, тренинг сат и по, а у Немачкој више тактике, после два сата тренинга се не уморим – закључила је Едита Нуковић.
НОСИМ НАОЧАРЕ ДА НЕ БИХ ОСТАЛА СЛЕПА
Осим по стилу игре, Едита Нуковић је препознатљива и по једном детаљу током утакмице. Наиме, последњих годину дана носи заштитне наочаре без којих не иде на терен.
- Имам ја испод сочива, нису у питању наочаре за вид, него заштита. Прошло лето ме лопта ударила у око, било је крварења и разних компликација, а доктор је саветовао да престанем да играм. Било је јако опасно да наставим, јер сам могла врло лако, услед наредног ударца, да останем слепа. Мени је то било незамисливо, па смо дошли до решења да играм са заштитом и тако сачувам око.
РАЗЛИЧИТИ ТЕМПЕРАМЕНТИ
Да ли можете да упоредите рад у Данској и Србији?
- Морам признати да је све доста другачије, некако нисам навикла на овај темперамент. Код нас је утакмица питање живота и смрти, а у Данској је то само спорт, победио или изгубио нема нервозе. Навикла сам да играм са мање стреса, али полако се прилагођавам и овој ситуацији.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
