Моца, виртуоз који се радовао игри

На данашњи дан, пре две године, Партизан је остао без, по многима, највеће легенде: Момчила Вукотића (2. јун 1950 – 3. децембар 2021), креатора „океана” магичних потеза и „километара” филмске траке незаборавних голова, између осталих - Зофу за прекид „иха-хај”-минутног низа несавладаности, или Љуковчану кад је предриблао („Слушајте још мало музике”) комплетну Звездину одбрану.

Тренутак да се, кроз репризу „емотикона” с Душаном Ковачевићем, како га назвасмо „Браниславом Нушићем модерног доба”, подсетимо славног фудбалера и аутору култне ризнице („Маратонци трче почасни круг”, „Радован Трећи”, „Ко то тамо пева”, „Балкански шпијун”, „Свети Георгије убива аждаху”, „Професионалац”...) људине од пријатеља.

- О Моци сам слушао и пре него што сам га упознао... све најлепше, почео сам редовно да га гледам по доласку у Београд, убрзо, почели смо и да се дружимо - провели смо многе године заједно, породично, у Србији и у Грчкој. Пратио сам Вукотићев рад – играчку каријеру и цео живот, имао велику срећу и задовољство да, заједно са безброј пријатеља, Моца половином „осамдесетих” – при крају каријере и кад је био тренер Партизана, почне да игра с нама мали фудбал – на Врачару и, касније, у Земуну. И, тако, до пре три године... долазио је редовно и играо као у најбољим данима. А, онда... снашла га је тешка болест, борио се са њом баш жестоко...

Из славног сценаристе и редитеља – нескривена скрханост:

- О Моци као фудбалеру досад је написано и речено толико тога да се све може свести у две речи – незаборавна легенда. И, то не само Партизана, већ уопште... бившег југословенског, српског фудбала, чак и европског јер је играо и радио широм Старог континента. Гледао сам, ни сам не знам колико, утакмица и сваки гол је био занимљив на посебан начин. Оно по чему га памтим с великог и касније малог терена је то његово кретање и мењање правца у дриблингу. Ту је био ненадмашан. Моца је, знало се то врло добро, једва чекао да уђе у 16, јер ту је финтама, мењајући само положај тела, избацивао играче из путање, ослобађао се, а кад су видели да нема шансе да га нормално зауставе – обарали су га и он је издејствовао безброј пенала. Остао је запамћен као човек који се радовао игри и, на жалост, та његова велика страст према дувану, као и многе моје пријатеље, ускратила га је озбиљније старости.

Ковачевић је, логично, на малом фудбалу волео да буде у Моциној екипи, док Петар Божовић...

- Пера је... како кад. Прво је играо, па кад се мало „поправио”, прешао је у голмане. Сам се шалио кад је имао озбиљну килажу да кад стане испред мреже не може нико да му да гол. Било је ту генерација и генерација... Моца је поклонио доста дресова, између осталог – Шербеџији. Кад је Раде играо у Загребу са играчима Динама облачио је тај дрес, а онда се жалио што нико неће да му дода лопту?! Вероватно су памтили 1983. и после пораза од Партизана на Маракани у борби за титулу и Вукотићев 100. првенствени гол на Максимиру...

Ванвременског уметника и потписника на предговор бестселера Јова Вуковића „Моца”, тог тужног 4. децембра 2021. подсетили смо, уз евоцирање успомена и на Момчилову уметничку црту („Имао је стварно леп дар за сликарство и бавио се сликањем за своју душу” и „Деценијама је био редован на позоришним премијерама и филмским пројекцијама”), на предлог: „Било би лепо, поштено и за фудбал значајно да добије признање – посебно место у Партизановој кући фудбала”, уз конкретнији додатак Саше Илића: „Стадион по Вукотићу!”...

- Моца и ја смо о томе причали, мало у шали, мало озбиљно. Говорио сам му – један булевар, био би ред, само се, пријатељски, смејао. Приватно је био изузетно скроман и оно по чему ће га сви памтити – био је велики господин. Увек је био елегантно и умерено, лепо обучен и вечито је имао осмех. Увек ћу га памтити по осмеху и по радости кад се сретнемо...