Moca, virtuoz koji se radovao igri

Na današnji dan, pre dve godine, Partizan je ostao bez, po mnogima, najveće legende: Momčila Vukotića (2. jun 1950 – 3. decembar 2021), kreatora „okeana” magičnih poteza i „kilometara” filmske trake nezaboravnih golova, između ostalih - Zofu za prekid „iha-haj”-minutnog niza nesavladanosti, ili Ljukovčanu kad je predriblao („Slušajte još malo muzike”) kompletnu Zvezdinu odbranu.

Trenutak da se, kroz reprizu „emotikona” s Dušanom Kovačevićem, kako ga nazvasmo „Branislavom Nušićem modernog doba”, podsetimo slavnog fudbalera i autoru kultne riznice („Maratonci trče počasni krug”, „Radovan Treći”, „Ko to tamo peva”, „Balkanski špijun”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Profesionalac”...) ljudine od prijatelja.

- O Moci sam slušao i pre nego što sam ga upoznao... sve najlepše, počeo sam redovno da ga gledam po dolasku u Beograd, ubrzo, počeli smo i da se družimo - proveli smo mnoge godine zajedno, porodično, u Srbiji i u Grčkoj. Pratio sam Vukotićev rad – igračku karijeru i ceo život, imao veliku sreću i zadovoljstvo da, zajedno sa bezbroj prijatelja, Moca polovinom „osamdesetih” – pri kraju karijere i kad je bio trener Partizana, počne da igra s nama mali fudbal – na Vračaru i, kasnije, u Zemunu. I, tako, do pre tri godine... dolazio je redovno i igrao kao u najboljim danima. A, onda... snašla ga je teška bolest, borio se sa njom baš žestoko...

Iz slavnog scenariste i reditelja – neskrivena skrhanost:

- O Moci kao fudbaleru dosad je napisano i rečeno toliko toga da se sve može svesti u dve reči – nezaboravna legenda. I, to ne samo Partizana, već uopšte... bivšeg jugoslovenskog, srpskog fudbala, čak i evropskog jer je igrao i radio širom Starog kontinenta. Gledao sam, ni sam ne znam koliko, utakmica i svaki gol je bio zanimljiv na poseban način. Ono po čemu ga pamtim s velikog i kasnije malog terena je to njegovo kretanje i menjanje pravca u driblingu. Tu je bio nenadmašan. Moca je, znalo se to vrlo dobro, jedva čekao da uđe u 16, jer tu je fintama, menjajući samo položaj tela, izbacivao igrače iz putanje, oslobađao se, a kad su videli da nema šanse da ga normalno zaustave – obarali su ga i on je izdejstvovao bezbroj penala. Ostao je zapamćen kao čovek koji se radovao igri i, na žalost, ta njegova velika strast prema duvanu, kao i mnoge moje prijatelje, uskratila ga je ozbiljnije starosti.

Kovačević je, logično, na malom fudbalu voleo da bude u Mocinoj ekipi, dok Petar Božović...

- Pera je... kako kad. Prvo je igrao, pa kad se malo „popravio”, prešao je u golmane. Sam se šalio kad je imao ozbiljnu kilažu da kad stane ispred mreže ne može niko da mu da gol. Bilo je tu generacija i generacija... Moca je poklonio dosta dresova, između ostalog – Šerbedžiji. Kad je Rade igrao u Zagrebu sa igračima Dinama oblačio je taj dres, a onda se žalio što niko neće da mu doda loptu?! Verovatno su pamtili 1983. i posle poraza od Partizana na Marakani u borbi za titulu i Vukotićev 100. prvenstveni gol na Maksimiru...

Vanvremenskog umetnika i potpisnika na predgovor bestselera Jova Vukovića „Moca”, tog tužnog 4. decembra 2021. podsetili smo, uz evociranje uspomena i na Momčilovu umetničku crtu („Imao je stvarno lep dar za slikarstvo i bavio se slikanjem za svoju dušu” i „Decenijama je bio redovan na pozorišnim premijerama i filmskim projekcijama”), na predlog: „Bilo bi lepo, pošteno i za fudbal značajno da dobije priznanje – posebno mesto u Partizanovoj kući fudbala”, uz konkretniji dodatak Saše Ilića: „Stadion po Vukotiću!”...

- Moca i ja smo o tome pričali, malo u šali, malo ozbiljno. Govorio sam mu – jedan bulevar, bio bi red, samo se, prijateljski, smejao. Privatno je bio izuzetno skroman i ono po čemu će ga svi pamtiti – bio je veliki gospodin. Uvek je bio elegantno i umereno, lepo obučen i večito je imao osmeh. Uvek ću ga pamtiti po osmehu i po radosti kad se sretnemo...