Фудбалска „А“ репрезентација Босне и Херцеговине је мултиетнички тим само на папиру. Тачније, већ деценијама се тобож, путем фудбала, призива ново „братство и јединство“ у некадашњој централној југословенској републици у којој је деведесетих година минулог века беснео најкрвавији и најжешћи грађански рат, али све је остало само на покушају, јер су темељи ударени, попут оних југословенских, на неискрености и неистинама, лепо упаковани с машницом у Дејтону…
Сан је, већ на старту, био утопија, јер Срби из Републике Српске навијају за Србију (пре тога су навијали за СР Југославију и Србију и Црну Гору), а Хрвати из Херцег-Босне за Хрватску. Заиста, ретки су примери оних из Бањалуке и Мостара који Змајеве осећају и доживљавају као своју репрезентацију. Има их, али су у великој мањини!
Још од прве утакмице у Тирани, 30. новембра 1995. године, против Албаније, видело се у којем правцу ће ствари ићи. Тада, још увек непризнат Савез (самопроглашени ФС БиХ), који је контролоисао само једну трећину дејтонске територије, добио је прилику да изађе на међународну сцену иако није био званично члан ни УЕФА, ни ФИФА.
Историја је записала да су ту прву утакмицу под именом „Босна и Херцеговина“ против „братске“ Албаније одиграли: Исмир Пинтол, Ведин Мусић, Ибрахим Дуро, Мухамед Коњић, Сенад Бегић, Неџад Фазлагић (од 80. Саит Фазлагић), Есмир Џафић, Енес Демировић, Хусреф Мусемић (од 46. Амир Османовић), Асим Хрњић, Алмир Турковић. Селектор је био Фуад Музуровић.
Путоказ је тада добио одредницу!
МИЛАН ОЗРЕН ПРВИ ЗАИГРАО
Први Србин који је заиграо за репрезентативне селекције био је Милан Озрен. Он је добио позив од селекторског тандема Хуснија Араповић – Мишо Смајловић добио позив да наступи на Миленијум купу у Индији.
– Након разговора са оцем, јер је то време било специфично, одлучио сам да прихватим позив. Требало је и храбрости и одлучности, имао сам подршку породице и одлучио сам да прохватим позив. Осим мене позиве су добили и Дарко Малетић и Владан Грујић, али они нису могли да се одазову, не сећам се зашто. После су заиграли за селекцију БиХ и то врло успешно. Драго ми је што сам управо ја био први фудбалер из Републике Српске који је заиграо за репрезентацију БиХ – објаснио је Озрен, који је због повреде трбушног зида пропустио прилику да одигра утакмицу против Шпаније у квалификацијама за Мондијал 2002. године у Јапану и Јужној Кореји.
Нешто мање од пола године, 21. априла 1996. у Асунсиону је непостојећа репрезентација Херцег-Босна одиграла пријатељски меч против Парагваја који ФИФА води као званични у својим статистикама националних тимова, а Република Српска ни до данас није стекла право да одигра једну такву ревијалну хуманитарну утакмицу… Када је 2013. године први човек ФИФА Јозеф Сеп Блатер дошао у Београд и лобирао код тадашњег председника ФС Србије Томислава Караџића за тзв. Косово први човек српског фудбала тражио је, заузврат, ексклузивитет одигравања утакмице у Бањалуци, стигла је и декларативна подршка из Сарајева кроз одлуку Извршног одбора ФС БиХ, али је дискриминирајући „халт“ спустила Светска фудбалска федерација. Образложење је било – безбедоносни аспект, наводно је утакмица Република Српска – Србија високоризичка?!
И док се фудбалска Република Српска постепено утапала у босанско-херцеговачку жабокречину добровољно предајући своје спортске надлежности загарантоване Дејтоном у стварање „кровног“ Савеза и „мултиетничке“ репрезентације с друге стране Јусуф Пушина, тада председник самопроглашеног ФС БиХ, иначе човек који је на списку ратних злочинаца, је тежио реализацији речи свог претпостављеног Алије Изетбеговића: „Јусуфе, уједини фудбал и имаћеш целовиту, недељиву и јединствену Босну и Херцеговину!“
МУНИБ УШАНОВИЋ
Када сам својевремено, 2005. године, две деценије после меча у Тирани позвао Муниба Ушановића, тада генералног секретара ФС БиХ да прокоментарише тај 30. новембра 1995. године, популани „Муња“ ми је одговорио:
– Брацо, то су била нека друга времена, ни слична овим данас и не знам шта бих могао да кажем на ту тему. Прошло је 20 година, многе околности су се промениле, тадашња и садашња репрезентација се не могу поредити, као ни организација Савеза.
Муниб Ушановић је касније осуђен на затворску казну након што је Јусуф Пушона јавно изјавио да су он и Ахмед Пашалић његове две највеће грешке у животу!
У то време у истински фудбалски ауторитет израстао је доктор Милан Јелић на којег је вршен жесток притисак везано за уједињење фудбала у БиХ, а он је, као и увек, мудрим потезима извео фудбал Републике Српске из десетогодишње изолације кроз једина врата која су му била отворена, а сачувао изворност и аутономност!
– Савез у Сарајеву треба да буде наша интересна организација, док је Фудбалски савез Републике Српске изворни и морамо да га чувамо, надограђујемо и јачамо на свим пољима. Имам осећај да су Срби у Сарајеву само реметилачки фактор једне давно „уковане“ и осмишљене приче – рекао је 2002. године др Милан Јелић.
И 23. маја поменуте године фудбал у „Дејтонској земљи“ је уједињен, почело је заједничко такмичење клубова Републике Српске и муслиманско-хрватске федерације које се данас зове Премијер лига БиХ. Нешто раније за селектора је постављен Блаж Слишковић, први тренер изван реда муслиманског народа и приметила се одређена доза мултиетничности. У дебију на клупи репрезентације против Македоније (4:4), 27. марта 2002. године на сарајевској Грбавици Слишковић је играо у саставу: Томислав Пиплица (од 46. Драган Стојкић), Златан Бајрамовић (од 46. Сафет Надаревић), Ненад Мишковић, Мухамед Коњић (од 46. Саша Папац), Бруно Акраповић (од 46. Фарук Хујдуровић), Мирсад Хибић, Буленд Бишчевић, Ведин Мусић, Елвир Болић (од 67. Драган Блатњак), Нермин Шабић, Сергеј Барбарез (од 67. Маријо Додик).
И ПОЛИТИЧАРИ ПОДЕЉЕНИ
Својевремено чланови трочланог Председништа Босне и Херцеговине ишли су на три стране да бодре своје националне тимове.
Мостарац Драган Човић је био редован гост на Маскимиру и Пољуду на утакмицама репрезентације Хрватске, први човек Републике Српске Милорад Додик је гледао Орлове у Београду, док је Бакир Изетбеговић, додуше ретко, долазио на утакмице селекције БиХ.
Човић и Додик су се сликали и са шаловима Зрињског и Борца, док Изетбеговић никада није виђен са сувениром који би га клупски определио и обојио!
Од те утакмице кренули су константни о жестоки напади одређених колективитета на селектора Блажа Слишковића и директора репрезентације Ахмеда Пашалића, осмишљени у круговима оних који су сами себи доделили право на ексклузивитет Савеза и репрезентације. Након квалификационог сусрета против Мађарске (1:3) на „Билином пољу“, 6. септембра 2006. године, све је достигло кулминацију, после утакмице на конференцији за новинаре селектор и директор су поднели оставке, а Пашалић је тада загонетно изјавио:
– Када се осврнемо иза себе можемо да видимо много тога позитивног, да будемо поносни, остављамо иза себе мултинационалну репрезентацију у успону, а ови што су кренули да руше Слишковића и Пашалића, врло брзо ће те сазнати ко су ти људи. Њима не одговара ова прича, они желе нешто друго… Не руше они појединце, они руше све ово што је до сада добро урађено!
ДЕБИ САВЕ МИЛОШЕВИЋА
На дебију Саве Милошевића, првог селектора у историји репрезентације БиХ који долази из „српског корпуса“, 13. октобра 2023. године у Лихтенштајну у квалификацијама за ЕП у Немачкој за репрезентацију су играли: Ибрахгим Шехић, Денис Хаџикадунић, Сеад Колашинац (од 86. Елдар Чивић), Адриан Леон Баришић (од 78. Ренато Гојковић), Амар Рахмановић, Миралем Пјанић (од 78. Амир Хаџиахметовић), Един Џеко (од 86. Немања Билбија), Гојко Цимирот, Мирослав Стевановић, Амар Дедић (од 90+3. Јусуф Газибеговић), Ермедин Демировић.
Мање од две године касније дошао је сукоб са селектором Мехом Кодром који је организовао, заједно са Елвиром Болићем и Сергејом Барбарезом, акцију за рушење Савеза, одбио да води репрезентацију у Иран на пријатељску утакмицу и смењен је после само две утакмице на клупи. У међувремену, изненада је преминуо и др Милан Јелић, једини истински ауторитет и човек кога су ценили сви у региону, али и Ниону, односно Цириху. У априлу 2011. године стигле су и санкције УЕФА и ФИФА, рушење трочланог Председништва, увођење Комитета за нормализацију и додатно ниподаштавање фудбалске Републике Српске, њено скрнављење и ојађивање.
Постављен је, декретом, председник Елведин Бегић који је „преко ноћи“ нашао своје место у Комитету за нормализацију ФС БиХ уместо Саита Фазлагића… Онда је дошао пласман у Бразил на Светско првенство 2014. године. У историјској утакмици, на дебију на легендарној „Маракани“ у Рио де Жанеиру селектор Сафет Сушић је извео следећи састав: Асмир Беговић, Ермин Бичакчић, Емир Спахић, Сеад Колашинац, Мухамед Бешић, Миралем Пјанић, Звјездан Мисимовић (од 74. Харис Медуњанин), Един Џеко, Менсур Мујџа (од 69. Ведад Ибишевић), Сенад Лулић, Изет Хајровић (од 71. Един Вишћа).
И тако… Све до данас, у репрезентацији БиХ мултиетничност се мери једним или са два, случајна, имена! Била је и остала ексклузивитет само једног од три конститутивна народа.
СПИСАК СУШИЋА ЗА МОНДИЈАЛ
И списак селектора Сафета Сушића од 23 имена које је водио на Мондијал у Бразил 2014. године много тога говори.
Популарни Папе је на Светско првенство водио ове фудаблере, голмани: Асмир Беговић (Стоук), Јасмин Фејзић (Ален), Асмир Авдукић (Борац, Бањалука), одбрана: Емир Спахић (Бајер Леверкузен), Сеад Колашинац (Шалке 04), Огњен Врањеш (Елазигспор), Ервин Зукановић (Гент), Ермин Бичакчић (Ајнтрахт Брауншвајг), Менсур Мујџа (Фрајбург), Тони Шуњић (Зорја), везни ред: Сејад Салиховић (Хофенхајм), Миралем Пјанић (Рома), Сенијад Ибричић (Ерцијеспор), Изет Хајровић (Галатасарај), Харис Медуњанин (Газиантепспор), Сенад Лулић (Лацио), Авдија Вршајевић (Хајдук, Сплит), Звјездан Мисимовић (Гуижу Рене), Един Вишћа (Истанбул), Мухамед Бешић (Ференцварош), Тино Свен Сушић (Хајдук, Сплит), Анел Хаџић (Штурм), напад: Ведад Ибишевић (Штутгарт), Един Џеко (Манчестер сити).
Пре поласка за Бразил Сушић је имао сукоб са Сенијадом Ибричићем, а касније на Мондијалу и са капитеном Емиром Спахићем.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
