ФУДБАЛСКИ ФЕНОМЕН - Борац, то је Република Српска

Ако случајно замакнете у бањалучке стамбене квартове у Борику, Обилићеву, Лазареву, Росуљама, Новој Вароши, Реборовцу, посебно на Старчевици, сусретаћете црвено-плаве мурале посвећене крајишком фудбалском великану, на којима најчешће стоји порука: „Бог, небо и Борац!“

Кроз скоро век постојања (основан 4. јула 1926. године) Фудбалским клубом Борац продефиловале су генерације и генерације председника, спортских радника, тренера, фудбалера, навијача… било је ауторитета, али и појединаца који су се ту случајно задесили, одважних и оних других, неустрашивих и кукавица, јунака који се памте, али и људских појава… сви они су део богате историје клуба с Врбаса, који је изнедрио и многе репрезентативце, играче светског формата.

Зашто је Фудбалски клуб Борац био и остао феномен живота, симбол вечите нераноправне борбе за опстанак и останак?

Када је усташка власт окупирала Бањалуку стављајући је у границе озлоглашене НДХ Борац није желео да се такмичи у њеној лиги, одбијајући све бенефиције. Дочекао је слободу и изборио се за место под сунцем. Осуђен да се бори, као што му то само и име говори, Борац је егзистирао на искреним речима „кума“ Веселина Маслеше који је на оснивачкој седници Скупштине делегатима овог тела рекао:

– Ако хоћете да се борите за своја права и слободу нека се клуб зове Борац!

Борба је почела и непрекидно траје.

У југословенском добу бањалучки клуб је био својеврсно мезимче, што потврђују и речи легендарног фудбалофила и светски познатог и признатог стручњака Миљана Миљанића Чиче:

– Кад кажем Борац, мислим на Бањалуку! Борац је увек био нешто посебно за све нас у југословенској фудбалској породици, клуб који смо сви, једноставно, волели!

Мало ко данас зна и сећа се да је ФК Борац 1992. године, пре санкција Савета безбедности Уједињених нација уведених српском народу (данас ту дискриминацију доживљавају и осећају руски спортисти) био последњи југословенски клуб који је наступао на међународној сцени. И то освајањем Митропа купа, првог и за сада јединог интернационалног трофеја у клупској историји. Тог маја 1992. Бањалучани су понели барјак Републике Српске, тек рођене неколико месеци раније, а представљали земљу која је нестајала и у крви се распадала. И док је сарајевски Жељезничар први клуб из некадашње СР БиХ који је напустио југословенску Прву савезну лигу, Бањалучани су били и даље најјача спона између Крајине и Београда, народа и Матице.

– ФК Борац је био наш темељ, једина инфраструктура на којој смо могли да изградимо нашу нову фудбалску кућу. Сви клупски ресурси су стављени у службу оснивања Фудбалског савеза Републике Српске, а први потпис на приступницу у нови Савез, у име Борца, ставио је тадашњи директор клуба Томо Марић. Иако у неким моментима није било тако, Борац и Савез су увек били једно, браћа у борби за опстанак, изворност и аутономност – рекао је Родољуб Петковић, председник Иницијативног одбора за оснивање и касније дугогодишњи генерални секретар ФСРС.

Борац је преживео и опстао, пре свега чињеници, да је 1993. године наставио такмичење у СР Југославији као прволигаш, укључио се и у Куп Републике Српске, а по окончању ратних дејстава и у лигашко такмичење. Трпео је свашта: деградацију, ниподаштавање и омаловажавање од инстант шампиона из Милића, Угљевика и Трна, наставио своју борбу, освојио Куп пехар у антолигојском финалу против Рудар Приједора децембра 1995, годину касније одбранио трофеј, 2001. први пут постао српски шампион… Нова историја се закотрљала.

„Вултурес, Вултурес, хајмо сви у глас, Радован Караџић навија за нас!“ - певале су, у то време, најватреније присталице бањалучког клуба.

Након уједињења фудбала у БиХ Борац је понижаван на сваком кораку, избациван из Премијер лиге намештањем утакмица последњег кола, касније и због такмичарске лиценце обележен као лош узор за пример осталима, над Борцем се фудбалски и спортски иживљавао ко је пре стигао! Чак и 2011. године, када је освојио прву титулу у „Дејтонској земљи“, био је уцењен и запрећено му је, од клуба тражено да се обрачуна са Фудбалским савезом Републике Српске, што би било исто као да родитељ жели да уништи своје потомство!

Тада су најватреније присталице бањалучког клуба популарни „Лешинари“, на утакмици последњег кола против Леотара на Градском стадиону, развили транспарент на којем је писало: „Трпио неправду, устао јачи. Примао ударце, вратио свима. Доживљавао нокауте, остварио нам снове“.

Данас, када је Борац један од водећих клубова у Босни и Херцеговини, тренутни лидер и јесењи првак два кола пре краја полусезоне, по многима будући шампион, поново се налази на удару оних који знају само да мрзе! И док се из викенда у викенд на адресу Борца шаљу претеће поруке из Сарајева, на трибинама Градског стадиона смештеног на Тргу Републике Српске чује се песма:

„Титула нам не треба, Босна није наша држава! Само Борац у Европи, то је оно што нам треба!“

Савршено, у тај општи амбијент пробуђеног патриотизма, уклапа се и изјава актуелног председника клуба Милана Тегелтије из јуна ове године:

– Успех Борца није успех само једног клуба, успех Борца је успех Републике Српске и ми то тако видимо. Борац је клупска репрезентација Републике Српске и њен амбасадор у Европи у најважнијој споредној ствари на свету.

На сцени је, поново, српски шампион! И води главну реч.

Све док Врбас Бањалуком тече, Борац живеће…