Ako slučajno zamaknete u banjalučke stambene kvartove u Boriku, Obilićevu, Lazarevu, Rosuljama, Novoj Varoši, Reborovcu, posebno na Starčevici, susretaćete crveno-plave murale posvećene krajiškom fudbalskom velikanu, na kojima najčešće stoji poruka: „Bog, nebo i Borac!“
Kroz skoro vek postojanja (osnovan 4. jula 1926. godine) Fudbalskim klubom Borac prodefilovale su generacije i generacije predsednika, sportskih radnika, trenera, fudbalera, navijača… bilo je autoriteta, ali i pojedinaca koji su se tu slučajno zadesili, odvažnih i onih drugih, neustrašivih i kukavica, junaka koji se pamte, ali i ljudskih pojava… svi oni su deo bogate istorije kluba s Vrbasa, koji je iznedrio i mnoge reprezentativce, igrače svetskog formata.
Zašto je Fudbalski klub Borac bio i ostao fenomen života, simbol večite neranopravne borbe za opstanak i ostanak?
Kada je ustaška vlast okupirala Banjaluku stavljajući je u granice ozloglašene NDH Borac nije želeo da se takmiči u njenoj ligi, odbijajući sve beneficije. Dočekao je slobodu i izborio se za mesto pod suncem. Osuđen da se bori, kao što mu to samo i ime govori, Borac je egzistirao na iskrenim rečima „kuma“ Veselina Masleše koji je na osnivačkoj sednici Skupštine delegatima ovog tela rekao:
– Ako hoćete da se borite za svoja prava i slobodu neka se klub zove Borac!
Borba je počela i neprekidno traje.
U jugoslovenskom dobu banjalučki klub je bio svojevrsno mezimče, što potvrđuju i reči legendarnog fudbalofila i svetski poznatog i priznatog stručnjaka Miljana Miljanića Čiče:
– Kad kažem Borac, mislim na Banjaluku! Borac je uvek bio nešto posebno za sve nas u jugoslovenskoj fudbalskoj porodici, klub koji smo svi, jednostavno, voleli!
Malo ko danas zna i seća se da je FK Borac 1992. godine, pre sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija uvedenih srpskom narodu (danas tu diskriminaciju doživljavaju i osećaju ruski sportisti) bio poslednji jugoslovenski klub koji je nastupao na međunarodnoj sceni. I to osvajanjem Mitropa kupa, prvog i za sada jedinog internacionalnog trofeja u klupskoj istoriji. Tog maja 1992. Banjalučani su poneli barjak Republike Srpske, tek rođene nekoliko meseci ranije, a predstavljali zemlju koja je nestajala i u krvi se raspadala. I dok je sarajevski Željezničar prvi klub iz nekadašnje SR BiH koji je napustio jugoslovensku Prvu saveznu ligu, Banjalučani su bili i dalje najjača spona između Krajine i Beograda, naroda i Matice.
– FK Borac je bio naš temelj, jedina infrastruktura na kojoj smo mogli da izgradimo našu novu fudbalsku kuću. Svi klupski resursi su stavljeni u službu osnivanja Fudbalskog saveza Republike Srpske, a prvi potpis na pristupnicu u novi Savez, u ime Borca, stavio je tadašnji direktor kluba Tomo Marić. Iako u nekim momentima nije bilo tako, Borac i Savez su uvek bili jedno, braća u borbi za opstanak, izvornost i autonomnost – rekao je Rodoljub Petković, predsednik Inicijativnog odbora za osnivanje i kasnije dugogodišnji generalni sekretar FSRS.
Borac je preživeo i opstao, pre svega činjenici, da je 1993. godine nastavio takmičenje u SR Jugoslaviji kao prvoligaš, uključio se i u Kup Republike Srpske, a po okončanju ratnih dejstava i u ligaško takmičenje. Trpeo je svašta: degradaciju, nipodaštavanje i omalovažavanje od instant šampiona iz Milića, Ugljevika i Trna, nastavio svoju borbu, osvojio Kup pehar u antoligojskom finalu protiv Rudar Prijedora decembra 1995, godinu kasnije odbranio trofej, 2001. prvi put postao srpski šampion… Nova istorija se zakotrljala.
„Vultures, Vultures, hajmo svi u glas, Radovan Karadžić navija za nas!“ - pevale su, u to vreme, najvatrenije pristalice banjalučkog kluba.
Nakon ujedinjenja fudbala u BiH Borac je ponižavan na svakom koraku, izbacivan iz Premijer lige nameštanjem utakmica poslednjeg kola, kasnije i zbog takmičarske licence obeležen kao loš uzor za primer ostalima, nad Borcem se fudbalski i sportski iživljavao ko je pre stigao! Čak i 2011. godine, kada je osvojio prvu titulu u „Dejtonskoj zemlji“, bio je ucenjen i zaprećeno mu je, od kluba traženo da se obračuna sa Fudbalskim savezom Republike Srpske, što bi bilo isto kao da roditelj želi da uništi svoje potomstvo!
Tada su najvatrenije pristalice banjalučkog kluba popularni „Lešinari“, na utakmici poslednjeg kola protiv Leotara na Gradskom stadionu, razvili transparent na kojem je pisalo: „Trpio nepravdu, ustao jači. Primao udarce, vratio svima. Doživljavao nokaute, ostvario nam snove“.
Danas, kada je Borac jedan od vodećih klubova u Bosni i Hercegovini, trenutni lider i jesenji prvak dva kola pre kraja polusezone, po mnogima budući šampion, ponovo se nalazi na udaru onih koji znaju samo da mrze! I dok se iz vikenda u vikend na adresu Borca šalju preteće poruke iz Sarajeva, na tribinama Gradskog stadiona smeštenog na Trgu Republike Srpske čuje se pesma:
„Titula nam ne treba, Bosna nije naša država! Samo Borac u Evropi, to je ono što nam treba!“
Savršeno, u taj opšti ambijent probuđenog patriotizma, uklapa se i izjava aktuelnog predsednika kluba Milana Tegeltije iz juna ove godine:
– Uspeh Borca nije uspeh samo jednog kluba, uspeh Borca je uspeh Republike Srpske i mi to tako vidimo. Borac je klupska reprezentacija Republike Srpske i njen ambasador u Evropi u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
Na sceni je, ponovo, srpski šampion! I vodi glavnu reč.
Sve dok Vrbas Banjalukom teče, Borac živeće…
JEDINI DRUGOLIGAŠ OSVOJIO KUP
Fudbalski klub Borac je jedini jugoslovenski drugoligaš koji je osvojio pehar Maršala Tita. U finalu jubilarnog 40. izdanja Kupa SFR Jugoslavije, 11. maja 1988. godine Borac je na tadašnjem stadionu JNA (danas stadion Partizana) pobedio rezultatom 1:0 šampiona Crvenu zvezdu, predvođenu sadašnjim selektorom Srbije Draganom Stojkovićem Piksijem (promašio penal, golman Slobodan Karalić mu odbranio šut sa 11 metara). Jedini pogodak postigao je Senad Lupić u 60. minutu.
Tako je David pobedio Golijata, a Crvena zvezda je tri godine kasnije postala klupski prvak Evrope i sveta, čiji šampionski tim je počeo da se slaže upravo te 1988. Zvezda je 29. maja 1991. pokorila Bari, a tačno godinu dana kasnije Borac je trijumfovao u Fođi.
DžAJIĆ: POSEBNE SIMPATIJE PREMA BORCU
Legendarno levo krilo i jedan od najboljih svetskih igrača svih vremena Dragan Džajić, aktuelni predsednik FS Srbije, u intervjuu za „Glas Srpske“, na Nikoljdan 2009. godine je istakao:
– Borac je klub prema kojem imam posebne simpatije i svima nama je u interesu da izađe u Evropu. Da bude jak. Klubu uvek stojim na raspolaganju, koliko mogu da pomognem, savetima i dijalogom, kako bi se ostvarile evropske ambicije. Borac mi je izuzetno drag klub iako je pobedio moju Crvenu zvezdu u finalu Kupa.
TROFEJ MITROPA KUPA
Malo je poznato u javnosti da veliki srebrni pehar koji se decenijama dodeljivao pobedniku Mitropa kupa i danas ukrašava klupske prostorije banjalučkog Borca. To je jedan od najvažnijih eksponata u trofejnoj sali, a pre nekoliko godina „na revers“ su ga tražili mađarski klubovi, kako bi sebi napravili kopiju.
Kao pobednik Mitropa kupa, najstarijeg klupskog takmičenja u Evropi (počeo 1927. godine kao Srednjoevropski kup), Borac je trebalo 1993. godine da bude domaćin završnog turnira na kojem bi branio pobednički pehar. Međutim, zbog sankcija Saveta bezbednosti UN taj turnir nikada nije odigran, a Mitropa kup je ugašen. Borac je ušao u istoriju kao njegov poslednji osvajač, ali i klub koji ponovo može da pokrene ovo takmičenje, domaćinstvom koje nije mogao da organizuje pre ravno 30 godina.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
