ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – КОЛО КОЛО 3:0 (1:0)
Токио, 8. децембар 1991. Стадион: Национални. Гледалаца: 62.064. Судија: Курт Ротлисбергер (Швајцарска). Стрелци: 1:0 – Југовић у 19, 2:0 – Југовић у 58, 3:0 – Панчев у 72. минуту. Жути картони: Михајловић, Василијевић (Црвена звезда), Рамирез (Коло Коло). Црвени картон: Савићевић (Црвена звезда) у 42. минуту.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски, Стошић, Ратковић, Панчев, Савићевић, Михајловић. Тренер: Владица Поповић.
КОЛО КОЛО: Морон, Мендоза, Гаридо, Маргас, Вилчез, Рамирез (од 60. Рубио), Бартикиото, Салватијера (од 65. Дабровски), Јањез, Пизаро, Мартинез. Тренер: Мирко Јозић.
У црвено-белом календару 8. децембар записан је златним словима и оправдано ужива култни статус: Црвена звезда је, те 1991, у Токију савладала Коло Коло 3:0 и освојивши Интерконтинентални куп попела се на кров света!
О успеху над успесима, на данашњи дан пре 32 године, исписане су, у суперлативу, тоне папира, отуд...
Намера нам је да, у трену кад Делијама трепере срца при „милионитом” уживању у головима Владимира Југовића (2) и Дарка Панчева у „епском” дуелу с Чилеанцима, „завиримо” у пост-каријере финалиста „Тојота купа”, с круцијалним – да ли су, у неким новим дресовима, жњели трофеје?
На истом месту, са идентичним поводом, појавила су се „само” двојица: Дејан Савићевић као узданица Милана (1994) и Владимир Југовић док је био адут Јувентуса (1996).
Савићевићу Токио, дефинитивно, није био по укусу, као „десетка” Италијана добио је, за разлику од три године раније, „само” жути картон, важније – морао је да честита фудбалерима аргентинског Велез Сарсфилда (0:2).
Југовићу се, с друге стране, поново посрећило: Стара дама надиграла је Ривер Плату (1:0), добро, епитет играча меча и (кажу: никад добијени) аутомобил „преотео” му је Алесандро Дел Пјеро, али... Везиста из Милутовца још једном је досегао висине!
Савићевић и Југовић су, иначе, по одласку с Маракане подигли једнак број пехара (7): Дејан се с Миланом радовао титулама 1993, 1994. и 1996, Суперкупу Италије 1993. и 1994, Лиги шампиона 1994. (у Атини учествовао спектакуларним голом у тријумфу над Барселоном 4:0) и Суперкупу Европе 1994 (допринео слављу у два меча против Арсенала), док је Владимир, по освојеном Купу Италије са Сампдоријом 1994, с Јувентусом пригрлио Лигу шампиона 1996 (стрелац у пенал-серији против Ајакса у Риму), УЕФА Суперкуп 1996 (играо у реваншу против ПСЖ-а) и првенство Италије 1997, те са Лацијом Куп Италије 1998. и с Монаком Лига куп Француске 2001. Уз оно из Јапана, мало ли је?!
Међутим, Синиша Михајловић их је претекао, „бомбардер” се окитио са још 11 трофеја: Лацио – титула 2000, куп 2000. и 2004, Суперкуп 1998. и 2000, Куп купова 1999 (надиграна Мајорка у Бирмингему 2:1), УЕФА Суперкуп 1999. (побеђен Манчестер јунајтед у Монаку 1:0); Интер – титула 2006, куп 2005. и 2006. и Суперкуп 2005!
Звонко Милојевић је са Андерлехтом освојио Суперкуп Белгије 2000, Миодраг Белодедић у родној Румунији са Стеауом куп 1999. и титулу 2001, док су Илија Најдоски и Дарко Панчев са Сионом били шампиони Швајцарске 1997 (дефанзивац узео и дуплу круну).
С друге стране, фудбалери тадашњег првака Јужне Америке нису „наплатили” добре партије и у Европи – на Старом континенту опробала су се само двојица: Маргас у Вест Хему и Рамирез у Сосиједаду.
Тренери?
Поповић је био селектор Чилеа и шеф струке колумбијског Миљонариоса и Каракаса из Венецуеле, Јозић, између осталог, селектор Чилеа и Хрватске, односно командант Спортинга, Ал Хилала, Хајдука, Кроације...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
