CRVENA ZVEZDA – KOLO KOLO 3:0 (1:0)
Tokio, 8. decembar 1991. Stadion: Nacionalni. Gledalaca: 62.064. Sudija: Kurt Rotlisberger (Švajcarska). Strelci: 1:0 – Jugović u 19, 2:0 – Jugović u 58, 3:0 – Pančev u 72. minutu. Žuti kartoni: Mihajlović, Vasilijević (Crvena zvezda), Ramirez (Kolo Kolo). Crveni karton: Savićević (Crvena zvezda) u 42. minutu.
CRVENA ZVEZDA: Milojević, Radinović, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Najdoski, Stošić, Ratković, Pančev, Savićević, Mihajlović. Trener: Vladica Popović.
KOLO KOLO: Moron, Mendoza, Garido, Margas, Vilčez, Ramirez (od 60. Rubio), Bartikioto, Salvatijera (od 65. Dabrovski), Janjez, Pizaro, Martinez. Trener: Mirko Jozić.
U crveno-belom kalendaru 8. decembar zapisan je zlatnim slovima i opravdano uživa kultni status: Crvena zvezda je, te 1991, u Tokiju savladala Kolo Kolo 3:0 i osvojivši Interkontinentalni kup popela se na krov sveta!
O uspehu nad uspesima, na današnji dan pre 32 godine, ispisane su, u superlativu, tone papira, otud...
Namera nam je da, u trenu kad Delijama trepere srca pri „milionitom” uživanju u golovima Vladimira Jugovića (2) i Darka Pančeva u „epskom” duelu s Čileancima, „zavirimo” u post-karijere finalista „Tojota kupa”, s krucijalnim – da li su, u nekim novim dresovima, žnjeli trofeje?
Na istom mestu, sa identičnim povodom, pojavila su se „samo” dvojica: Dejan Savićević kao uzdanica Milana (1994) i Vladimir Jugović dok je bio adut Juventusa (1996).
Savićeviću Tokio, definitivno, nije bio po ukusu, kao „desetka” Italijana dobio je, za razliku od tri godine ranije, „samo” žuti karton, važnije – morao je da čestita fudbalerima argentinskog Velez Sarsfilda (0:2).
Jugoviću se, s druge strane, ponovo posrećilo: Stara dama nadigrala je River Platu (1:0), dobro, epitet igrača meča i (kažu: nikad dobijeni) automobil „preoteo” mu je Alesandro Del Pjero, ali... Vezista iz Milutovca još jednom je dosegao visine!
Savićević i Jugović su, inače, po odlasku s Marakane podigli jednak broj pehara (7): Dejan se s Milanom radovao titulama 1993, 1994. i 1996, Superkupu Italije 1993. i 1994, Ligi šampiona 1994. (u Atini učestvovao spektakularnim golom u trijumfu nad Barselonom 4:0) i Superkupu Evrope 1994 (doprineo slavlju u dva meča protiv Arsenala), dok je Vladimir, po osvojenom Kupu Italije sa Sampdorijom 1994, s Juventusom prigrlio Ligu šampiona 1996 (strelac u penal-seriji protiv Ajaksa u Rimu), UEFA Superkup 1996 (igrao u revanšu protiv PSŽ-a) i prvenstvo Italije 1997, te sa Lacijom Kup Italije 1998. i s Monakom Liga kup Francuske 2001. Uz ono iz Japana, malo li je?!
Međutim, Siniša Mihajlović ih je pretekao, „bombarder” se okitio sa još 11 trofeja: Lacio – titula 2000, kup 2000. i 2004, Superkup 1998. i 2000, Kup kupova 1999 (nadigrana Majorka u Birmingemu 2:1), UEFA Superkup 1999. (pobeđen Mančester junajted u Monaku 1:0); Inter – titula 2006, kup 2005. i 2006. i Superkup 2005!
Zvonko Milojević je sa Anderlehtom osvojio Superkup Belgije 2000, Miodrag Belodedić u rodnoj Rumuniji sa Steauom kup 1999. i titulu 2001, dok su Ilija Najdoski i Darko Pančev sa Sionom bili šampioni Švajcarske 1997 (defanzivac uzeo i duplu krunu).
S druge strane, fudbaleri tadašnjeg prvaka Južne Amerike nisu „naplatili” dobre partije i u Evropi – na Starom kontinentu oprobala su se samo dvojica: Margas u Vest Hemu i Ramirez u Sosijedadu.
Treneri?
Popović je bio selektor Čilea i šef struke kolumbijskog Miljonariosa i Karakasa iz Venecuele, Jozić, između ostalog, selektor Čilea i Hrvatske, odnosno komandant Sportinga, Al Hilala, Hajduka, Kroacije...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
