Сто година кошарке у Србији: Златни век светске велесиле

Вилијам Вајленд, Американац који је дошао у мисији Црвеног крста, донео је пре сто година прву кошаркашку лопту у београдску школу ОШ Краљ Петар. Нико, тада није ни могао да наслути да ће се двадесетак година касније, неколико стотина метара даље, испод зидина Малог Калемегдана створити светска велесила.

Велесила која је освојила једнак број Нејсмитових пехара као и земља која је постојбина магичне игре (5), која је 1980. освојила олимпијско злато и осам пута била европски првак.

Управо та велесила ће данас свечаном академијом „Дуже од века, више од игре”, уз присуство бројних легенди светске кошарке, обележити век спорта по коме је наша земља позната широм света. Иако је у међувремену Новак Ђоковић постао најпрепознатљивији Србин на планети, слоган „Добродошли у земљу кошарке” није изгубио на звучности. Јер, Србија је освајач олимпијског сребра у Рију, вицешампион света из Шпаније и Филипина, европски вицешампион из Турске. Земља која има најтрофејнијег европског тренера свих времена, двоструког МВП играча НБА лиге, најбоље играче Евролиге... Легенде и асове препознатљиве на свим меридијанима.

Свечаној академији, уметничкој хронологији историје српске и југословенске кошарке, присуствоваће и Андреас Заглис, генерални секретар ФИБА, Камил Новак, генерални секретар ФИБА Европе, као и представници свих савеза бивших југословенских република. Јер, свет добро зна колико је Србија дала кошарци.

После поздравних речи Андреаса Заглиса, министра спорта Зорана Гајића и Предрага Даниловића, званице на академији упознаће се са доласком Вајленда и Соколима који су га дочекали, затим и предратним и ратним животом кошарке у Југославији, као и темељима које су на Малом Калемегдану поставили Бора Станковић, Небојша Поповић, Радомир Шапер, Александар Николић, Милорад Соколовић...

Прво међународно такмичење организовано у нашој земљи било је ЕП кошаркашица 1954. године, а седам година касније наши кошаркаши су на Београдском сајму освојили европско сребро, прву медаљу у ризници за коју би била потребна књига да се сва одличја наброје  опишу.

Седамдесете и деведесете биле су две златне декаде наше кошарке. Генерација Кићановића, Далипагића, Славнића и Радовановића освојила је буквално све што се може освојити. Почев од Светског првенства у Љубљани и првог злата, до круне у Москви кад су под командном палицом Ранка Жеравице дошли до олимпијског злата. После „поста” у осамдесетима са неколико мање сјајнијих медаља на сцену долази генерација Владе Дивца, Жарка Паспаља, Александра Ђорђевића и Предрага Даниловића. Уз Дражена Петровића, Тонија Кукоча и Дина Рађу прво враћају европски и светски трон, освајају олимпијско сребро, да би по распаду Југославије, освојили два европска и једно светско злато, као и олимпијску бронзу у Атланти. Уз потписе тренерских легенди - Душана Ивковића и Жељка Обрадовића.

Крај југословенске етапе заокружен је европским златом у Турској 2001. и светским у Индијанаполису 2002. где су главне звезде били Дејан Бодирога и Предраг Стојаковић, а селектор Светислав Пешић. Српска ниска успеха почиње 2009. сребром у Пољској, да би се наставила 2014. у Шпанији кад је Александар Ђорђевић генерацију предвођену Милошем Теодосићем довео до прве медаље на СП... Уследили су европско и олимпијско сребро, а круг се наставио ове године на Филипинима са титулом вицешампиона планете.

Србија се осим успеха у мушкој конкуренцији може похвалити и успесима дама. Почев од сребра на Олимпијским играма у Сеулу избореног чудесним кошем Анђелије Арбутине уз вођство легендарног Милана Васојевића, преко једине медаље на СП освојене две године касније са Михајлом Вуковићем, све до метеорског успеха генерације Соње Петровић, Јелене Миловановић Брукс и Ане Дабовић коју води Марина Маљковић, најуспешнија селекторка свих времена. Почев од златне медаље на ЕП у Будимпешти 2015, преко олимпијске бронзе у Рију годину дана касније и нове европске круне 2021. у Шпанији.

За Србе је кошарка заиста више од игре. Љубав која чешће доноси огромну радост, понекад и ирационалан бол, јер поразе управо због емоције тешко преживљавамо. Иако ће бити тешко надмашити лествицу коју су поставили претходници и актуелни асови, кошаркашка породица ће се после академије растати са мотом да „други век буде још успешнији”. Достижно је, као што су и ови домети били могући јер су у њих веровали Станковић, Поповић, Шапер, Николић, Жеравица, Кораћ, Кићановић, Славнић, Далипагић, Дивац, Паспаљ, Ђорђевић, Даниловић, Ивковић, Обрадовић, Пешић, Бодирога, Стојаковић, Ребрача, Теодосић, Јокић, Богдановић...