Партизан изгубио на Чаиру. Пре више од три деценије ништа не би било чудно у таквом исходу окршаја црно-белих и Радничког у Нишу. Сада, кад је Парни ваљак други, а некадашњи Реал са Нишаве претпоследњи, епилог сусрета скоро свима делује изненађујуће. Можда је и то доказ пада тима Игора Дуљаја, лако уочљивог у последње време, али и успона екипе Славољуба Ђорђевића, само пет дана раније избламиране против Црвене звезде на Маракани у купу, истина са резервним саставом.
Дуго већ, малтене од распада СФРЈ, желимо буђење центара попут Ниша, Крушевца, Крагујевца, Суботице, Новог Пазара... Клубови из тих градова имали су блиставе тренутке. Раднички, Спартак и Напредак играли су и на међународној сцени. Недостаје им међутим, константност. Тужан је поглед на табелу, Нишлије су тек 17, Крушевљани 16, Суботичани имају бољу сезону од претходне.
Проблем је међутим, у финансијама и организацији. Није довољна славна традиција, нити чињеница да је долазак најбољих екипа и даље празник за многа места по Србији. ТСЦ и Чукарички, представници наше земље у Европи, немају много навијача, али последњих неколико година функционишу захваљујући приватном капиталу и добром пословању. Ослонац на градске структуре и убирање прихода од не тако честих трансфера играча клубовима из унутрашњости далеко је од гаранције борбе за висок пласман.
Сувишно је говорити колико је за српски фудбал добро да постоје тимови ван Београда са снагом и квалитетом да изненаде Црвену звезду или Партизан. За то би, међутим, морали да се помуче у Радничком, Напретку, Спартаку, па и Војводини. Ниједан клуб декретом не може на међународну сцену, као ни Слобода из Ужица, Смедерево или Мачва у Супер лигу. Бројни љубитељи фудбала из градова пре свега јужније, делимично и северније од Београда, челницима поменутим клубовима, па и градским руководиоцима, требало би да представљају мотив више да пронађу средства и лансирају их на што више место.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
