Женски рукомет у коми

„Србија је друга на свету!”

„Репрезентација Србије освојила је сребрну медаљу на Светском првенству!”

„У Арени је 22.000 навијача посматрало женски рукомет, што је апсолутни рекорд!”

Ово су биле ударне вести у Србији тог 22. децембра 2013.

Десет година касније...

„Србија је 21. на СП”

„Србија је остварила најгори пласман икада”

Само деценија је била потребна да се женски рукомет доведе до дна. И ако се после прошлогодишњег 15. места на Европском првенству овај спорт давио и дисао на сламчицу, сад је изгубио сваку битку.

Успео је селектор Урош Брегар оно што никоме никада није пошло за руком – да оствари најгоре пласмане на европским и светским првенствима у историји нашег рукомета. Да све буде црње, он је истакао да је поносан! Занимљиво, али селектор ни једног тренутка није преузео ни трунку одговорности, нити је грешку видео у себи и свом стручном штабу.

После ЕП у Словенији, истакао је како немамо средњег бека, да би исту реченицу поновио и током СП у Данској. За пуних годину дана Брегар није успео да пронађе организатора игре! Александра Вукајловић годинама игра на истом нивоу, превише грешака је направила и није успела да повеже напад. Јована Јововић је била једна од ретких светлих тачака и одиграла сваки меч на високом нивоу, али она није класичан средњи бек, па није било ни за очекивати да решава одређене задатке. 

Желео је Брегар бржу игру, да парира противницама, али је форсирао споре бекове, који се тешко враћају у одбрану. Емилија Лазић није показала ни делић онога што се од ње очекује, Анђела Јањушевић и даље има проблем са кретњом, Марија Лаништанин се показала као добар извођач седмераца… И то је све што је од бекова селектор форсирао. Прекасно је давао шансу Теодори Величковић, док је Теодора Мајкић седам дана била болесна, па уместо да позове неку играчицу са ширег списка, Брегар је одлучио да остави сјајног средњег бека на трибинама.

И поставља се питање, зашто је повео шеснаест играчица, а играо са девет! И као што смо и пред старт првенства истакли, прича о подмлађивањем нема никаквог смисла, играле су најискусније, а младе преседеле на клупи. Баш на овај сценарио смо упозоравали… И ако је реч о подмлађивању, требало би истаћи да је екипа на СП 2021. имала просек година 25.7, а сад 25.5, подмладио је тим за два месеца!

Зашто је репрезентација утакмице губила у финишу кад остане без снаге и даха? Одговор је јасан, играчице су биле уморне и исцрпљене пред крај утакмице, јер уместо да одмори девојке које форсира, Брегар их је бездушно држао у игри од почетка до краја. О томе најбоље сведочи чињеница да је на последњем мечу Јована Јововић колабирала од умора.

Млада и перспективна Марија Симић готово читаво првенство је провела на трибинама, уместо да је са Моли Кубином гурнута у ватру. Марија Чолић је била одлична, али она је на крају каријере, па се и ту поставља питање зашто голмански тандем није био Кубина-Симић, примила би Србија можда који гол више, пласман би био исти, али би две младе и сјајне девојке добиле вредно искуство.

Иако је негде добро и припремио тактику, невероватно је колико Урош Брегар нема храбрости да позове само младе играчице, прави адекватне измене, зове оне најбоље, већ да се крије и пребацује кривицу на друге.

У шест утакмица Србија је победила само једну селекцију и то Чиле, па прича да је циљ пласманом у другу рунду испуњен вређање интелигенције јавности. Јер ако је Чиле био противник по мери онда дефинитивно наш рукомет треба да буде у хибернацији.

Покушаће сад да га интубирају, реанимирају, али као и до сад радиће то погрешно, на силу, без система, идеје, визије.

Женски рукомет је тренутно у индукованој коми и сачекаће неке боље људе и времена.

А, сви који су имали привилегију да живе и гледају овај спорт 2013. имаће само лепе успомене и радо ће се сећати тих дана кад је грмела Арена.