Ženski rukomet u komi

„Srbija je druga na svetu!”

„Reprezentacija Srbije osvojila je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu!”

„U Areni je 22.000 navijača posmatralo ženski rukomet, što je apsolutni rekord!”

Ovo su bile udarne vesti u Srbiji tog 22. decembra 2013.

Deset godina kasnije...

„Srbija je 21. na SP”

„Srbija je ostvarila najgori plasman ikada”

Samo decenija je bila potrebna da se ženski rukomet dovede do dna. I ako se posle prošlogodišnjeg 15. mesta na Evropskom prvenstvu ovaj sport davio i disao na slamčicu, sad je izgubio svaku bitku.

Uspeo je selektor Uroš Bregar ono što nikome nikada nije pošlo za rukom – da ostvari najgore plasmane na evropskim i svetskim prvenstvima u istoriji našeg rukometa. Da sve bude crnje, on je istakao da je ponosan! Zanimljivo, ali selektor ni jednog trenutka nije preuzeo ni trunku odgovornosti, niti je grešku video u sebi i svom stručnom štabu.

Posle EP u Sloveniji, istakao je kako nemamo srednjeg beka, da bi istu rečenicu ponovio i tokom SP u Danskoj. Za punih godinu dana Bregar nije uspeo da pronađe organizatora igre! Aleksandra Vukajlović godinama igra na istom nivou, previše grešaka je napravila i nije uspela da poveže napad. Jovana Jovović je bila jedna od retkih svetlih tačaka i odigrala svaki meč na visokom nivou, ali ona nije klasičan srednji bek, pa nije bilo ni za očekivati da rešava određene zadatke. 

Želeo je Bregar bržu igru, da parira protivnicama, ali je forsirao spore bekove, koji se teško vraćaju u odbranu. Emilija Lazić nije pokazala ni delić onoga što se od nje očekuje, Anđela Janjušević i dalje ima problem sa kretnjom, Marija Laništanin se pokazala kao dobar izvođač sedmeraca… I to je sve što je od bekova selektor forsirao. Prekasno je davao šansu Teodori Veličković, dok je Teodora Majkić sedam dana bila bolesna, pa umesto da pozove neku igračicu sa šireg spiska, Bregar je odlučio da ostavi sjajnog srednjeg beka na tribinama.

I postavlja se pitanje, zašto je poveo šesnaest igračica, a igrao sa devet! I kao što smo i pred start prvenstva istakli, priča o podmlađivanjem nema nikakvog smisla, igrale su najiskusnije, a mlade presedele na klupi. Baš na ovaj scenario smo upozoravali… I ako je reč o podmlađivanju, trebalo bi istaći da je ekipa na SP 2021. imala prosek godina 25.7, a sad 25.5, podmladio je tim za dva meseca!

Zašto je reprezentacija utakmice gubila u finišu kad ostane bez snage i daha? Odgovor je jasan, igračice su bile umorne i iscrpljene pred kraj utakmice, jer umesto da odmori devojke koje forsira, Bregar ih je bezdušno držao u igri od početka do kraja. O tome najbolje svedoči činjenica da je na poslednjem meču Jovana Jovović kolabirala od umora.

Mlada i perspektivna Marija Simić gotovo čitavo prvenstvo je provela na tribinama, umesto da je sa Moli Kubinom gurnuta u vatru. Marija Čolić je bila odlična, ali ona je na kraju karijere, pa se i tu postavlja pitanje zašto golmanski tandem nije bio Kubina-Simić, primila bi Srbija možda koji gol više, plasman bi bio isti, ali bi dve mlade i sjajne devojke dobile vredno iskustvo.

Iako je negde dobro i pripremio taktiku, neverovatno je koliko Uroš Bregar nema hrabrosti da pozove samo mlade igračice, pravi adekvatne izmene, zove one najbolje, već da se krije i prebacuje krivicu na druge.

U šest utakmica Srbija je pobedila samo jednu selekciju i to Čile, pa priča da je cilj plasmanom u drugu rundu ispunjen vređanje inteligencije javnosti. Jer ako je Čile bio protivnik po meri onda definitivno naš rukomet treba da bude u hibernaciji.

Pokušaće sad da ga intubiraju, reanimiraju, ali kao i do sad radiće to pogrešno, na silu, bez sistema, ideje, vizije.

Ženski rukomet je trenutno u indukovanoj komi i sačekaće neke bolje ljude i vremena.

A, svi koji su imali privilegiju da žive i gledaju ovaj sport 2013. imaće samo lepe uspomene i rado će se sećati tih dana kad je grmela Arena.