Мирослав Тањга је човек успеха. Каријеру је почео у винковачком Динаму, са Војводином и Црвеном звездом освојио је титуле првака Југославије, а инострану је градио у Турској и Немачкој. У децембру му, каже, посебно прораде емоције. У том месецу Звезда је постала клупски првак света, то га радује, али га више растужује, прерана смрт његовог кума, саиграча, великог пријатеља Синише Михајловића.
Мирослав Тањга фудбалски је образац како упоредо могу да иду изузетно спортско умеће велика и раширена људска душа, баш као из митских прича. Остао је упамћен као зналац на терену и људској несебичности. За Динамо је дебитовао са непуних 20 година и у граду на Босуту провео је четири сезоне. Каже да је остало лепих успомена на Јанковце и Винковце. Јер, успомене на детињство и рану младост трају док човек постоји.
- Прве фудбалске кораке начинио сам у родним Јанковцима, а онда сам прешао у Винковце и у Динаму играо за све селекције, од пионирске до првог тима. Нормално је да ме вежу велике, лепе и незаборавне успомене. И данас посећујем Винковце и Јанковце, тамо имам много пријатеља и тако ће остати цео живот. Дакле, најбитнији део мог живота остао је тамо – каже Тањга.
Стигао је у Војводину, где је провео три сезоне и окитио се титулом шампиона СФР Југославије 1989.
- Бити првак у време када је постојала „велика четворка”, односно Партизан, Звезда, Хајдук и загребачки Динамо није мала ствар. Војводина се ту умешала, имали смо одличну екипу која је била одлично вођена од тренера Љупка Петровића, директора Милорада Косановића и нашег тадашњег председника Смедеревца, био је директор Дневника. Имали смо хемију, квалитет, велику жељу и амбицију. Нормално, кад се све то споји, онда дође до резултата.
Дошао је у Црвену звезду, на Маракани је остао годину дана. Освојио је титулу, играо Суперкуп Европе, онда и Интерконтинентални куп. Да не беше санкција и губавих времена, Тањга и Звезда би се тада радовали још који пут.
- Доћи у Црвену звезду у време кад је она европски првак и најбитнији и најуспешнији клуб у Европи, касније и у свету, била је велика част и задовољство. Имао сам жељу да дођем у Звезду. Међутим, имали смо тај пех, дошао је рат и све нас је снашао. Репрезентација није играла скоро три године. Звезда је морала у иностранство. Остаје жал што нисмо освојили још један Куп шампиона, а по квалитету смо били на трагу тог успеха. Нисмо могли да утичемо на те околности. Морамо да будемо задовољни, у Токију смо постали клупски прваци света, али остаје жал за још једним европским трофејом, по квалитету смо то могли да урадимо.
После Турске, посебно запажену каријеру остварио је у Немачкој. Занимљиво, завршио је каријеру две године пре истека уговора. И по томе је јединствен пример.
- Имао сам доста тешку повреду колена и кад сам се опоравио схватио сам да могу да играм. Имао сам 36 година, па сам мислио да је најбоље да оставим простора за младе играче. У Мајнцу је на мојој позицији играо Мануел Фридрих, не би било коректно да се ту нешто гурам и да заузимам његово место. Био сам задовољан каријером, ушао сам у некакав нови живот без фудбалског терена и нисам погрешио.
Предстоји нам 171. вечити дерби. Играће се кад му време није, мада и децембар може да буде угодан и без снега. Какав је био осећај у његово време бити судионик највеће светковине нашег фудбала, онда када је те сусрете на Маракани гледало близу 100.000 људи, а у Хумској и свих 55.000 душа.
- За ту утакмицу се живело, високе тензије, у глави је само тај меч. Надам се да ће и сада да победи бољи, да тријумфује фудбал. То ривалство Звезде и Партизана ће се пренети и на ТСЦ, Војводину, Чукарички... Једноставно, првенство у Србији постаје све занимљивије. Пред почетак сезоне је због буџета, европских амбиција, репутације, Звезда била фаворит. Међутим, Партизан је живнуо, упркос свим његовим потешкоћама. Радујем се овој утакмици.
Одлучио је да остане у најпопуларнијем спорту. Данас је директор спортског сектора ФС Србије. Био је део управљачке структуре Војводине. Српску фудбалску асоцијацију данас чине све сами ауторитети: Драган Џајић, Ненад Бјековић, селектор Драган Стојковић, Стеван Стојановић, Горан Ђоровић, Љубинко Друловић и још један број звучних имена. Остварен је циљ са Орловима - пласман на Европско првенство.
- Велика фудбалска имена су предуслов и обавеза да морамо правити све боље резултате. У Немачкој би требали да прођемо групу, у најмању руку. Међутим, не треба никог стављати под притисак. Треба да играмо утакмицу по утакмицу. Био сам на жребу у Хамбургу и уверио се да су сви молили Бога да не добију Србију. То је само доказ колико фудбалска Европа поштује Србију и не жели нас у својој групи. Сви се надамо добром резултату и радимо на томе да остваримо то што желимо. Морамо да респектујемо сваког противника, али да верујемо у себе – закључио је Тањга.
СИН СИНИША СВЕСТАН ТЕЖИНЕ ПУТА
Мирослав Тањга са животном сапутницом Радмилом има троје наследника. Две кћерке и син данас су одрасли и успешни људи. Син Синиша био је у Војводини, играо за млађе селекције Србије, а са Мајнцом постао првак Бундеслиге у омладинској конкуренцији.
- Има много примера где су играчи од очева фудбалера били успешни. Јер, требало је не укаљати образ ни очев ни свој. Увек сам ту да дам савет, ако син жели то да чује. Само великим одрицањем стиже се до великих резултата. Тежак рад, одрицање, вера у себе, поштовање себе и противника води ка циљу. На том путу успеха много је препрека које морају да се савладају. То је порука не само мом сину, него сваког младом човеку у спорту, привреди, у било чему. Сви се морамо одрицати и веровати у себе.
РЕСЕТ У ПРИРОДИ
Некадашњи ас Војводине и Црвене звезде велики је заљубљеник у природу, а уз то је загрижени ловац и риболовац:
- Увек нађем времена да одем у лов или у риболов. Сврха свега тога је дружење. Није ми превасходни циљ да нешто одстрелим. Много је важније да се дружимо, да шетамо. То је корисно у свету дигитализације кад се више гледа у телефон него у људе. Кад смо у природи онда међусобно причамо. То ме ресетује, највише после моје породице и пријатеља.
МИХА ЋЕ УВЕК ТРАЈАТИ
Јуче је било годину дана од како се Синиша Михајловић преселио у вечност. Мирослав Тањга и легендарни „бомбардер” често су кроз живот ходали отворених очију и заједно. Тањга се никада није потпуно опоравио због Михиног одласка.
- Синиша је био велики човек, спортиста, фудбалер. Његовим одласком сви смо изгубили. Судбина је тако хтела и поиграла се са њим и његовим најближима. Још смо сви у чуду. Тешко ми је да о њему причам, он је део мене и свих нас. Није лако причати о Михи сад кад га више нема. Не смемо никада да га заборавимо и увек ћемо да живимо са њим, као да је ту - одале су сузе Тањгу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
