Јована Јововић: Волим улогу лидера

Ако је Србија у претходној деценији имала Андреу Лекић, онда ће у овој имати Јовану Јововић. На недавно завршеном Светском првенству, уз капитена Сању Радосављевић, Јована је била најбоља играчица Србије и девојка која је оставила најпозитивнији утисак.

Сјајни голови, игра у одбрани, асистенције, фанатична борбеност и улога лидера обележили су ову играчицу и лансирали је у први план, директно у српску рукометну орбиту. У мору лоших ствари, Јована Јововић је светло које даје наду да овај спорт није заувек изгубљен.

На сваком мечу је играла максимално, да би од превеликог умора у последњем сусрету против Јапана колабирала.

- Још се одмарам, не тренирам, не смем док не одем у клуб на прегледе и тестирања. Осећам малаксалост и слабост, немам снаге, па ћу прво урадити све анализе – рекла је на почетку Јована Јововић.

Играли сте готово сваку утакмицу преко 55 минута?

- Убитачан је ритам, док нисам видела статистику нисам ни знала колико сам времена проводила на терену. Против Јапана се нисам осећала добро, била сам слаба и не знам шта се тачно десило. Свега се сећам кроз маглу и само знам да сам у једном тренутку схватила да ћу се срушити.

Како бисте прокоментарисали игру Србије на СП?

- Искрено, кад смо се окупиле пред Турску и Бугарску, нисам била велики оптимиста, видела сам недостатке и схватила колико још морамо да радимо. Уследио је потом турнир у Шпанији који поново није био обећавајући. А онда је стигло Светско првенство и видео се велики напредак, упрокос грешкама и падовима.

Шта је био највећи проблем у игри Србије?

- Генерално смо имале највише потешкоћа са враћањем у одбрану. Данску смо изненадиле игром, умртвиле смо их, против Румуније смо полетеле и мислиле да можемо са сваким да играмо, али смо брзо схватиле да, ипак, нисмо спремне. Најгори сегмент је био повртак у одбрану и то нас је пратило читаво првенство, али то се не вежба, ту нема ничије кривице и грешке... Кад овако хладне главе размишљам, 21. место је катастрофалан резултат, али заиста није реалан наспрам игре коју смо приказали.

Јововић је додала:

- Имале смо и добре периоде у игри, против Пољске је била добра утакмица, са Немачком смо играле егал 45 минута, али увек нам је на крају нестајало снаге и искуства, нисмо знале да решимо утакмицу. Имамо темеље за будућност, има на чему да се ради и у односу на претходни период види се напредак.

Наметнула Вам се улога лидера, преузели сте одговорност и предводили тим на сваком мечу?

- Прија ми та улога, волим кад је тако. Истина, осећала сам терет, али нисам имала трему, само ону позитивну. Знала сам да морам да повучем екипу, покажем да могу и зашто сам ту. Желим да водим тим наредних година и то ми не ствара притисак.

Играчице су имале потпуно поверења у Вас?

- Осетила сам то у сваком тренутку, нема свако ту ватру и жељу да повуче и покрене нешто, ја имам и волим. Значи и помоћ сваке саиграчице, без њих би било тешко, али знам и да нисам једина која може да реши неку ситуацију.

Каква су очекивања била од стручног штаба?

- Селектор је покушао да ми скине терет, причао је са мном, рекао ми да се не плашим нове улоге и да не бринем. Искрено, нисам очекивала оволику дозу поверења.

Шта је недостајало нашем тиму на СП?

- Искуство, то је кључно. Не дозвољавам да неко упре прстом у нас и каже да нисмо желеле да се боримо. Изгореле смо можда у жељи, али то је све због неискуства, као и недостатка снаге кад смо остајале без идеје.

Шта је оно што је било позитивно?

- Атмосфера. За ово време што сам у репрезентацији нисам осетила овако добру и позитивну атмосферу. Кад је игра у питању, нико ме није изненадио индивидуално, осим можда Моли Кубине. Она је променила репрезентацију, људе, све јој је ново, а одлично се уклопила, љубав и енергија су се пренели на терен.

Завршили сте Светскио првенство на четвртом месту најбољих асистената шампионата, а имате чак три утакмице мање у односу на девојке испред Вас?

- То ме заиста чини срећном, јер је исто као да сам постигла гол, асистенција је посебна врста уживања. Селектор ми је рекао да му треба неко ко ће да постави напад и у тој улози је видео само мене. Форсирао ме на средњем беку јер је знао да ћу да попуним то место, био је потребан период адаптације, јер средњи бек има милион информација у глави – закључује Јована Јововић.