ГОСТ ЖУРНАЛА: Српски селектор године – Марко Ждеро

Прилично је велика вероватноћа да би на квиз питање ко је најуспешнији селектор у српском спорту 2024. године већина дала погрешан одговор. Чак и многи који су верзирани у спорт, па и многи спортски функционери не би из топа рекли тачан одговор - Марко Ждеро!

Јер...

Драган Стојковић Пикси одвео је после више од две деценије нашу репрезентацију на Европско првенство. У аналима ће остати уписано да је први селектор са којим је Србија дошла до завршнице континенталног такмичења.

Светислав Пешић је са кошаркашима после шест година поста донео Србији нову медаљу. Сребрну на Светском првенству, као и Александар Ђорђевић 2014. у Шпанији.

Ђованију Гвидетију је са одбојкашицама измакло злато на СП у Холандији, а у Кини је изборио олимпијску визу.

А Ждеро је у тандему са тренером Данилом Лукићем у овој години са баскет репрезентацијом поновио прошлогодишњи успех и одбранио светско и европско злато, приде са Убом у ком је тренер био победник финалног Мастерса светске серије! Приде су у првој половини године освојили и шест мастерс турнира у низу.

Некадашњи репрезентативац овенчан са три светска и европским златом посветио се тренерској каријери и у њој већ ниже успехе. На питање како је кад као играч освојиш све што је он освојио и после да будеш тренер и некима који су му били саиграчи, Ждеро који је у редакцију Журнала дошао са Страхињом Стојачићем, је одговорио:

- У почетку ми је било тешко. Имао сам лепу транзицију, на време сам изашао из играчке каријере и почео сам да радим са млађим селекцијама у репрезентацији. Радио са јуниорском, па са селекцијом до 23 године. Те две године су биле транзиција да потпуно заборавим играчку каријеру. Јер, док сам посматрао клинце и даље сам желео да уђем на терен. Некако сам се после те две године полако пребацио и почео све да посматрам из тренерске перспективе.

Прошлосезонске резултате било је тешко поновити, ви сте их надмашили.

- Овако, била је ово година у којој смо већ смо на пола такмичења причали како би било феноменално кад би се се завршило са оним што смо до тада постигли. Са репрезентацијом смо поновили прошлогодишње успехе, а на клупском плану освојили два мастерса више. После светског и европског првенства било нам је битно да поново достигнемо топ форму за завршни мастерс у Џеди и успехом на том турниру ставили смо тачку на сезону. Имали смо проблема током сезоне, мало су нас повреде омеле да тај резултат можда буде и још озбиљнији. Бараћ се после Европског првенства повредио и ту смо се тражили у изменама играча – каже Ждеро.

Колико је теже тренирати бивше саиграче, од ових млађих играча, ваших наследника?

- Ух, па нису. Могу вам рећи да је Дејан Мајсторовић и сада један од најбољих на тренингу. Имамо понекад несугласица кад је само такмичење у питању и око неких ствари мимо баскета, али око тренинга чак воли много више да слуша него млађи. Има то у себи, стечено ваљда кроз кроз каријеру да слуша тренера, па се пребацио и слуша и бившег саиграча.

Радили сте и са младима. С обзиром да сте нас размазили успесима можете ли да нам кажете каква је перспектива кад се садашњи асови опросте?

- Кад сам дошао у кошаркашки савез, почео сам да радим са млађима и увек ми је било у глави да имамо екипе које се такмиче на врхунском нивоу. Од некадашњег Новог Сада у коме сам играо, па после тога Лимана, сада Уба, константно су се појављале квалитетне и добре сениорске екипе. Поента ми је била да кад се клинци залепе за наш спорт који не могу да буду професионалци у том тренутку и зараде новац кроз турнире, добију додатни мотив тако што ће проћи селекцију за репрезентацију. Почев од ширих спискова, самих такмичења, јер то је начин да за неку годину буду носиоци у тимовима и државном тиму. Прошле године смо имали смо невероватан успех са млађим селекцијама – екипа до 23 године и јуниори су освојили сребро на светском првенству. И сви ти момци су остали да се баве баскетом. Што нам је и циљ.

Да ли се током зиме баве кошарком?

- С обзиром да не могу да буду професионалци, јер им године то не дозвољавају, враћају се у своје клубовима током „пет на пет” сезоне, после тога опет улазимо у тренажни процес. Могу да вам кажем да потенцијала и талента има.

Каква је ситуација са женским репрезентацијама?

- У неком тренутку, поред сениорске репрезентације, колега Данило Лукић и ја смо се дотакли и женске селекције. Разговарао сам и са Аном Јоковић. Велики проблем за формирање женске селекције је што није професионална, нема клубова и девојкама које би се бавиле баскетом није исплативо. Ми у репрезентацији покушавамо да придобијемо девојке које би ишле на такмичења. Остале државе око нас које су успешне у том спорту из пет на пет репрезентација узимају играчице које се такмиче у баскету. И то не 11 или 12 у тиму, већ се дохађа да имају баш озбиљне, водеће кошаркашице у тимовима. Мислим да је највећи проблем квалитет, јер су све везане за репрезентацију, код Марине су на припремама. Још нисмо успели да придобијемо суви квалитет. Покушавамо да што више постигнемо тренинзима, све те девојке које су дошле имају одређену перспективу, али још није довољно да будемо на врхунском нивоу.

У позицији сте о којој маштају сви селектори света. Имате играче у ТОП 10, неколико врхунских тимова, могућности да саставите две одличне селекције. Шта очекујете у Паризу?

- Како се завршило завршило Европско првенство, затим и финале Мастерса већ смо почели лагано да причамо о Олимпијским играма. Што је и нормално, јер су сасвим близу. Битно је да смо сви – и ми тренери и сами играчи искуснији за две године. Циљ Кошаркашког савеза Србије, Лукића и мене био је да што више играча прође кроз репрезентативна такмичења, да скупе искуство играња за државни. Дефинитивно није исто, што и Страхиња може да вам потврди. На светском првенству прошле године у Анталији, првом на ком је учествовао, имао је утисак да је исто као на турниру мастерс серије. Јер играмо против истих или приближно истих екипа, али кад се обуче дрес своје земље дефинитивно није исто. Сада сви они треба да се одморе, заслужили су и да већ почетком фебруара направимо шири списак репрезентације и почнемо са радом.

Ко би у Паризу могао да вам буде највећи конкурент?

- Има много добрих европских екипа. Можемо да причамо о тим Французима, Холандији, олимпијском победнику Летонији, Аустрији, чак и о неким земљама које су попут Новог Зеланда прошле године на светском првенству оформиле занимљиве саставе. Морамо да сачекамо да прођу квалификациони турнири, да бисмо пре свега видели ко ће играти на Олимпијским играма, онда и да спремамо за противнике на самом такмичењу. Жеља свих нас је позната, али био сам део репрезентације о пре три године у Токију и знам колики се притисак створио за освајање златне медаље. А то није нимало једноставно, напротив изузетно је комплексно. У том процесу од фебруара до јуна, сви морамо да засучемо рукаве, урадимо све што је до нас. Потом и да имамо среће и да се све коцкице мозаика поклопе да би смо дошли до најсјајнијег одличја. Поновио бих оно што сам рекао и пре Токија, свака медаља на Олимпијским играма је огроман успех.

Колико је специфична предстојећа сезона у којој је потребно темпирати форму за мастерсе од којих се живи, а најважније такмичење у четворогодишњем циклусу дочекати у пуном сјају?

- До сада смо у томе успевали, јер нама је Светско првенство врло битно такмичење. Пре тих турнира игра се што мање мастерса, само оно што је неопходно, попут отварања. Између тог премијерног догађаја сезоне и олимпијских игара имамо три месеца, тако да ћемо моћи да подесимо форму за оба турнира. Још нам није изашао календар, ФИБА прилагођава све датуме у односу на Игре. Можда ће репрезентативци одиграти још један мастерс до Париза, али ове године то неће бити проблем – закључио је Ждеро.