Звезда се налази на бољој страни сопствене историје, али је тренерска клупа и даље врела

Смена тренера Црвене звезде Барака Бахара после проблематичних резултата у недавно окончаној јесењој полусезони, закључно са поразом од Партизана у последњем колу, те именовање новог шефа стручног штаба Владана Милојевића, четврта је промена на клупи српског шампиона и трећа док је сезона у току, у последње четири године.

Овакав низ свакако звучи парадоксално, узевши у обзир да се најтрофејнији клуб на овим просторима налази на бољој страни сопствене историје. Црвено-бели су шестоструки узастопни шампиони државе (уз три узастопне дупле круне), седму годину заредом су учесници групне фазе два најјача клупска европска  такмичења (уз трећу Лигу шампиона) и наизглед делује тешко објаснити такву динамику, безмало вртешку на клупи.

Владан Милојевић је у свом првом, „позлаћеном”  мандату у Љутице Богдана, на зимској паузи сезоне 2019/20, одлучио да је за први пут довољно. Једна од народних мудрости каже да треба престати кад је најслађе, међутим, зна се да је посао првог тренера шампиона Европе из 1991. тесна кожа чак и кад имате (пре) озбиљне резултате и да се са превисоким притиском готово немогуће носити дуже од две до две и по сезоне. Магична цифра „три сезоне” одавно је заборављен концепт и немогућа мисија, за рубрику веровали или је податак да три узастопне сезоне на клупи Црвене звезде је последњи пут успео да споји легендарни Миљан Миљанић (а ко би други), који у периоду од 1966. до 1974. године, осам узастопних сезона, са великим успехом, водио Звезду.

Елем, после две и по године, Милојевић је место шефа струке препустио још једном младом тренеру у настајању, Дејану Станковићу, уз више него шмекерску субвенцију наследнику у виду 11 бодова предности у односу на Партизан, током божићних и новогодишњих празника.

Сличан период се Станковић задржао на Маракани, завршио је започети посао претходника и оверио титулу у дебитантској сезони, освојио и наредне две. Иако је забележио врло респектабилне резултате у Лиги Европе (у две групне фазе оба пута је освајао по 11 бодова и успевао да презими), Станковић није нашао у канцеларији Милојевићев чаробни напитак и није успео да се пласира у Лигу шампиона. Након трећег покушаја у коме је омашио елитно континентално такмичење, џентлменски је преузео одговорност и још почетком сезоне 2021/22.  одлучио да је време за растанак. Ни Деки није свог наследника дочекао без адекватних поклона, није био толико широке руке као Милојевић према њему, али је и његових плус пет бодова наследнику Милошу Милојевићу, био више него галантан потез.

Као што је познато, овај је уредно завршио посао и освојио оба домаћа трофеја, међутим, са знатно слабијим резултатима у Лиги Европе, те је његов мандат трајао само једну непотпуну сезону.

Владан Милојевић се враћа на клупу у тренутку када је Звезда на минус два бода у односу на првопласирани Партизан и остаје да се види да ли су они који мисле да су црвено-бели и поред заостатка и даље фаворит да у јуну први прође кроз циљ, били у праву.

У новијој историји, посматрајући само дешавања у новом миленијуму, промена тренера у току сезоне није често била овенчана резултатима. Славољуб Муслин је један од тренера наследника у току сезоне, који је направио добре резултате и материјализовао их кроз трофеје. Он је у току првог дела сезоне 1999/2000. преузео диригентску палицу од Милољуба Остојића у моменту кад је екипа јурила бодовни минус, успео је да консолидује тим и на крају шампионата буде први.

Љупко Петровић, првак Европе са црвено-белима из 1991. године, и даље једини српски тренер који је освајао најважнији пехар на Старом континенту. Од почетка сезоне 2003/04. добио је трећи пут шансу на Маракани. За разлику од прва два мандата легендарни стручњак се кратко задржао. Коштала га је елиминација из Европе, прво квалификације за Лигу шампиона (ПСВ – 3:2, 0:5), затим и УЕФА куп (Зенит 0:4, 1:2).

Милован Рајевац (2004) задржао се само два кола после Петровићевог одласка. Бошко Ђуровски водио је Звезду два пута, наследио је Душана Бајевића и освојио дуплу круну 2007, док у финишу сезоне 2016/17. кад је наследио Душана Бајевића није успео да се радује. Милорад Косановић имао је и други мандат (1997/98. и 2007), Ратко Достанић је освојио куп 2010, а Александар Кристић радио до доласка Роберта Просинчечког, односно до краја 2010.