Zvezda se nalazi na boljoj strani sopstvene istorije, ali je trenerska klupa i dalje vrela

Smena trenera Crvene zvezde Baraka Bahara posle problematičnih rezultata u nedavno okončanoj jesenjoj polusezoni, zaključno sa porazom od Partizana u poslednjem kolu, te imenovanje novog šefa stručnog štaba Vladana Milojevića, četvrta je promena na klupi srpskog šampiona i treća dok je sezona u toku, u poslednje četiri godine.

Ovakav niz svakako zvuči paradoksalno, uzevši u obzir da se najtrofejniji klub na ovim prostorima nalazi na boljoj strani sopstvene istorije. Crveno-beli su šestostruki uzastopni šampioni države (uz tri uzastopne duple krune), sedmu godinu zaredom su učesnici grupne faze dva najjača klupska evropska  takmičenja (uz treću Ligu šampiona) i naizgled deluje teško objasniti takvu dinamiku, bezmalo vrtešku na klupi.

Vladan Milojević je u svom prvom, „pozlaćenom”  mandatu u Ljutice Bogdana, na zimskoj pauzi sezone 2019/20, odlučio da je za prvi put dovoljno. Jedna od narodnih mudrosti kaže da treba prestati kad je najslađe, međutim, zna se da je posao prvog trenera šampiona Evrope iz 1991. tesna koža čak i kad imate (pre) ozbiljne rezultate i da se sa previsokim pritiskom gotovo nemoguće nositi duže od dve do dve i po sezone. Magična cifra „tri sezone” odavno je zaboravljen koncept i nemoguća misija, za rubriku verovali ili je podatak da tri uzastopne sezone na klupi Crvene zvezde je poslednji put uspeo da spoji legendarni Miljan Miljanić (a ko bi drugi), koji u periodu od 1966. do 1974. godine, osam uzastopnih sezona, sa velikim uspehom, vodio Zvezdu.

Elem, posle dve i po godine, Milojević je mesto šefa struke prepustio još jednom mladom treneru u nastajanju, Dejanu Stankoviću, uz više nego šmekersku subvenciju nasledniku u vidu 11 bodova prednosti u odnosu na Partizan, tokom božićnih i novogodišnjih praznika.

Sličan period se Stanković zadržao na Marakani, završio je započeti posao prethodnika i overio titulu u debitantskoj sezoni, osvojio i naredne dve. Iako je zabeležio vrlo respektabilne rezultate u Ligi Evrope (u dve grupne faze oba puta je osvajao po 11 bodova i uspevao da prezimi), Stanković nije našao u kancelariji Milojevićev čarobni napitak i nije uspeo da se plasira u Ligu šampiona. Nakon trećeg pokušaja u kome je omašio elitno kontinentalno takmičenje, džentlmenski je preuzeo odgovornost i još početkom sezone 2021/22.  odlučio da je vreme za rastanak. Ni Deki nije svog naslednika dočekao bez adekvatnih poklona, nije bio toliko široke ruke kao Milojević prema njemu, ali je i njegovih plus pet bodova nasledniku Milošu Milojeviću, bio više nego galantan potez.

Kao što je poznato, ovaj je uredno završio posao i osvojio oba domaća trofeja, međutim, sa znatno slabijim rezultatima u Ligi Evrope, te je njegov mandat trajao samo jednu nepotpunu sezonu.

Vladan Milojević se vraća na klupu u trenutku kada je Zvezda na minus dva boda u odnosu na prvoplasirani Partizan i ostaje da se vidi da li su oni koji misle da su crveno-beli i pored zaostatka i dalje favorit da u junu prvi prođe kroz cilj, bili u pravu.

U novijoj istoriji, posmatrajući samo dešavanja u novom milenijumu, promena trenera u toku sezone nije često bila ovenčana rezultatima. Slavoljub Muslin je jedan od trenera naslednika u toku sezone, koji je napravio dobre rezultate i materijalizovao ih kroz trofeje. On je u toku prvog dela sezone 1999/2000. preuzeo dirigentsku palicu od Miloljuba Ostojića u momentu kad je ekipa jurila bodovni minus, uspeo je da konsoliduje tim i na kraju šampionata bude prvi.

Ljupko Petrović, prvak Evrope sa crveno-belima iz 1991. godine, i dalje jedini srpski trener koji je osvajao najvažniji pehar na Starom kontinentu. Od početka sezone 2003/04. dobio je treći put šansu na Marakani. Za razliku od prva dva mandata legendarni stručnjak se kratko zadržao. Koštala ga je eliminacija iz Evrope, prvo kvalifikacije za Ligu šampiona (PSV – 3:2, 0:5), zatim i UEFA kup (Zenit 0:4, 1:2).

Milovan Rajevac (2004) zadržao se samo dva kola posle Petrovićevog odlaska. Boško Đurovski vodio je Zvezdu dva puta, nasledio je Dušana Bajevića i osvojio duplu krunu 2007, dok u finišu sezone 2016/17. kad je nasledio Dušana Bajevića nije uspeo da se raduje. Milorad Kosanović imao je i drugi mandat (1997/98. i 2007), Ratko Dostanić je osvojio kup 2010, a Aleksandar Kristić radio do dolaska Roberta Prosinčečkog, odnosno do kraja 2010.