Георгијевић: Романтичарима место у елити

Дуго је Дејан Георгијевић играо ван Србије, пут га је водио кроз шест различитих земаља и два континента. У једном тренутку ухватила га је носталгија за родном земљом и блиским особама, па је рођени Инђијац решио да се врати на српске терене. Недавно је стао и на „луди камен“ и рекао судбоносно „да“ лепој Невени.

- Био је ризичан потез доћи у Прву лигу Србије. Имао сам неколико понуда из елитног ранга, али причао сам са људима из ОФК Београда, највише са Андрејом Мркелом, спортским директором. Познајемо се од раније, играли смо заједно у Спартаку, па сам се одлучнио за Романтичаре, знао сам да ће се окупити добра екипа. Одлучио сам, пре свега, јер сам желео да се вратим у Србију, будем ближи породици -  рекао је Георгијевић.

У иностранству је стекао искуство, а играо је и на највишем нивоу у Србији.

- Свидело ми што ОФК Београд игра нападачки, то одговара свим фудбалерима на мојој позицији. Допала ми се амбиција ОФК Београда да се врати у елиту, волим такве средине. Надам се да ћемо остварити добре резултате и да ће се долазак на Стару Карабурму испоставити као још бољи потез. Задовољан сам како је све изгледало у првом делу првенства

Сјајни голгетер има добру сарадњу са тренером Симом Крунићем.

- Смирен човек, направио је добру атмосферу у екипи, напорно радимо на тренинзима и то се одражава на резултате. Зна кад треба да буде озбиљан, кад да окрене на шалу, није резервисан према нама, увек нам каже што мисли.

Почео је у Земуну

- Дошао сам са 12 година, сваки дан сам путовао возом из Инђије, а за први тим дебитовао сам са 16 лета. Земун је имао сјајну омладинску школу, међу најбољима у Србији, много лепих успомена везује ме за клуб. Партизан је дуго био заинтересован и на крају сам напустио Горњу варош и отишао међу црно-беле. Та генерација, 1994. годиште, била је сјајна - Лазар Марковић, Александар Митровић, Милош Шака, Никола Џиги Нинковић, Никола Антић, Марко Живковић, Лука Стојановић... Да сам раније дошао, ко зна шта би било.

Георгијевић је добио позив Александра Станојевића, тренера Парног ваљка да иде на припреме, а одиграо је и неке пријатељске утакмице.

- Шест месеци играо сам у Телеоптику, тренери су били Вук Рашовић и Звонко Живковић. Станојевић је на мене већ тада оставио добар утисак, није се променио као човек ни сада. Стил игре није му исти, али он јесте, увек срчан, подржавао ме је, имао је одличан однос са играчима. Отишао је  у моменту кад су резултати били добри, да је остао те сезоне, убеђен сам да бих добио шансу да покажем шта знам. После је дошао Аврам Грант, али нисам добио простор код њега.

Велики корак у каријери био је долазак у Инђију, после сјајне сезоне, скренуо је пажњу на себе.

- Кратко сам био у Спартаку, нисам играо много, али постигао сам голове Црвеној звезди, Доњем Срему, Вождовцу и то улазећи са клупе. Стално су ми говорили да се стрпим и да ћу добити већу минутажу, али није се десило и решио сам да одем у Инђију где је тренер био Милош Веселиновић, сада помоћник Владимира Ивића у Краснодару. Било је тешко отићи у ранг ниже, али испоставило се као један од бољих потеза у каријери. Надавао сам се голова и на крају отишао у Вождовац.

И међу Змајевима био је ефикасан, поготово у сезони 2017/18, одиграо је 16 мечева и девет пута погодио мрежу.

- Тренер је био Братислав Живковић а почетак као из снова. Прва утакмица и два гола, али стигле су повреде, ситуација у клубу уз то била је нестабилна, па нисам испољио квалитет до краја... Грешио сам и ја, увек сам мислио да сам тај који треба игра, био сам и пргав, свађао се са Живковићем, а реч је о изузетном човеку. Неколико пута бурно сам реаговао на измену, не дичим се тиме, то су лоше ствари. После њега дошао је Илија Столица и постали смо хит првенства.

Уследио је одлазак у Ференцварош, највећи клуб у Мађарској, добар уговор, али среће није било.

- Тражили су ме Овиједо и Рио Аве, на крају сам се одлучио за Ференцварош. Био сам пројекотван за стартну екипу, али толико ситних повреда никад нисам имамо. Пет дана после доласка играо сам припремну утакмицу против Кадиза, постигао сам два гола и у безвезној ситуацији пукао ми је примицач. Пауза два месеца, чим сам се вратио, опет повреда... Колено, тетива и шта све не, срећа па није било тешких. Стигла је и епидемија короне, па се није играло, баш тежак период, ништа ми се није поклопило.

После повратка у Партизан, у сезони 2018/19, освојен је пехар у купу.

- Одлична екипа, сјајни момци, много искусних играча, али нисам много играо. Рикардо је био у животној форми, дао је гомилу голова и знао сам да ће бити први избор, оправдано су се ослањали на њега. Очекивао сам да ћу добити већу шансу, али нисам неко ко ће да квари однос у свлачионици зато што немам минутажу, са Рикардом и осталима имао сам другарски однос... Неке ствари, једноставно, нису се поклопиле. Жао ми је што нисам оставио дубљи траг, али из Хумске сам отишао са трофејом, због тога не жалим што сам се вратио у Партизан - рекао је Георгијевић.