Петров: Партизан увек мој клуб!

Висина, снага, пробојност, брзина, само су неки од квалитета који красе нападача нишког Радничког Саву Петрова. О играчким квалитетима доста тога је речено, написано, виђено на терену, а ван терена Петров се може описати као миран, сталожен, породичан човек. Да није фудбалер, каже можда би био адвокат, али подвлачи да себе искључиво види у спорту. Почетака радо се сећа, а љубав према фудбалу датира од малена.

- То је била прва игра, као и код већине деце. Играли смо у парку испред зграде са другарима и тако је све почело. Почео сам да тренирам тек са 11 година у Партизану, што је за данашње време касно, али то је био некако логичан след догађаја, јер ја потичем из спортске породице. Тата се бавио фудбалом, мајка кошарком, млађи брат такође је фудбалер – започео је животну причу Петров.

У Хумској је фудбалски стасао, али праву шансу у црно-белом дресу није добио.

- Дарко Тешовић био је главни тренер током мог целокупног школовања и доста тога сам научио од њега. Он је човек код кога сам видео да је препознао оно нешто код мене. Кад сам био при првом тиму доста времена посветио ми је Марко Николић. Имали смо одличан однос и била је прича да ћу добити прилику да се још више наметнем наредне сезоне. Ипак, он је напустио клуб, а прича отишла у другом смеру. Бити селектиран у први тим, у тренутку кад је Партизан имао можда најбоље нападаче у последњих десет година, попут Уроша Ђурђевића, Леонарда, Тавамбе, Душана Влаховића, Ђорђа Јовановића, није мала ствар.    

Два гола за Раднички постигао је против Партизана и оба пута високо подигао руке у знак извињења. Након тога наметнуло се питање, треба ли и неко из Хумске да подигне руке.

- Можда би и могао, али не бих много о томе. То је клуб у којем сам провео десет година. Тачно је да нисам добио шансу какву сам очекивао, али тамо сам одрастао. Из поштовања према људима са којима сам проводио дане на стадиону Партизана и у Телеоптику, желео сам да покажем да сам свестан где сам поникао и да је то мој клуб.

Период преласка из омладински у сениорски фудбал памти као најтежи. Боравак у Спартаку, где је био на каљењу, због повреде провео је више ван терена, него на њему. Након тога отишао је преко границе, а Вестерло био је његова нова станица.

- Белгија је идеална за развој младих играча. То доказује и чињеница да играчи одатле одлазе у велике европске клубове. Боравак у тој земљи, где сам играо за Вестерло и Лирс, донео ми је значајно искуство. Отишао сам тамо веома млад и сазревао сам.

Повратак у Србију водио је преко Олимпије из Љубљане.

- Кратко сам се задржао у Словенији. Нисам имао минутажу и желео сам да се вратим. Стигла је понуда Младости из Лучана, знао сам да је реч о добро организованом клубу и решио да прихватим позив. Након тога стигао сам у Раднички из Ниша. Задовољан сам на Чаиру.

Боравак у Нишу дефинитивно ће највише памтити по лепим стварима на приватном плану. Пре свега постао је тата, а Михајло центар света.

- Доста лепих ствари ми се десило овде. Остварио сам се као родитељ. Све то је доста утицало на мене, променио сам се. Сазрео сам, гледам на живот из другачијег угла, јер сада ја треба да бринем о некоме, да га усмеравам, васпитавам.. Заиста прелеп осећај и не налазим речи како да га опишем. Трудим се да се увек помогнем супрузи Ивани, колико могу, да поделимо послове, колико ми наравно обавезе дозвољавају.

Иако многи маштају о метрополама, породици Петров град на Нишави прирастао је срцу.

- Годину и по дана смо овде и прија нам живот у Нишу, који даје све могућности, баш као и Београд. С тим што ме храна овде одушевљава, гостопримство људи, све је по мери. Ниш је град са богатим културно-историјским наслеђем, све смо обишли, видели, јер много волимо да шетамо. Мени се највише допада Казанџијско сокаче, волим тај етно, традиционални стил и то ми је прва асоцијација за Ниш – закључио је Петров.