Petrov: Partizan uvek moj klub!

Visina, snaga, probojnost, brzina, samo su neki od kvaliteta koji krase napadača niškog Radničkog Savu Petrova. O igračkim kvalitetima dosta toga je rečeno, napisano, viđeno na terenu, a van terena Petrov se može opisati kao miran, staložen, porodičan čovek. Da nije fudbaler, kaže možda bi bio advokat, ali podvlači da sebe isključivo vidi u sportu. Početaka rado se seća, a ljubav prema fudbalu datira od malena.

- To je bila prva igra, kao i kod većine dece. Igrali smo u parku ispred zgrade sa drugarima i tako je sve počelo. Počeo sam da treniram tek sa 11 godina u Partizanu, što je za današnje vreme kasno, ali to je bio nekako logičan sled događaja, jer ja potičem iz sportske porodice. Tata se bavio fudbalom, majka košarkom, mlađi brat takođe je fudbaler – započeo je životnu priču Petrov.

U Humskoj je fudbalski stasao, ali pravu šansu u crno-belom dresu nije dobio.

- Darko Tešović bio je glavni trener tokom mog celokupnog školovanja i dosta toga sam naučio od njega. On je čovek kod koga sam video da je prepoznao ono nešto kod mene. Kad sam bio pri prvom timu dosta vremena posvetio mi je Marko Nikolić. Imali smo odličan odnos i bila je priča da ću dobiti priliku da se još više nametnem naredne sezone. Ipak, on je napustio klub, a priča otišla u drugom smeru. Biti selektiran u prvi tim, u trenutku kad je Partizan imao možda najbolje napadače u poslednjih deset godina, poput Uroša Đurđevića, Leonarda, Tavambe, Dušana Vlahovića, Đorđa Jovanovića, nije mala stvar.    

Dva gola za Radnički postigao je protiv Partizana i oba puta visoko podigao ruke u znak izvinjenja. Nakon toga nametnulo se pitanje, treba li i neko iz Humske da podigne ruke.

- Možda bi i mogao, ali ne bih mnogo o tome. To je klub u kojem sam proveo deset godina. Tačno je da nisam dobio šansu kakvu sam očekivao, ali tamo sam odrastao. Iz poštovanja prema ljudima sa kojima sam provodio dane na stadionu Partizana i u Teleoptiku, želeo sam da pokažem da sam svestan gde sam ponikao i da je to moj klub.

Period prelaska iz omladinski u seniorski fudbal pamti kao najteži. Boravak u Spartaku, gde je bio na kaljenju, zbog povrede proveo je više van terena, nego na njemu. Nakon toga otišao je preko granice, a Vesterlo bio je njegova nova stanica.

- Belgija je idealna za razvoj mladih igrača. To dokazuje i činjenica da igrači odatle odlaze u velike evropske klubove. Boravak u toj zemlji, gde sam igrao za Vesterlo i Lirs, doneo mi je značajno iskustvo. Otišao sam tamo veoma mlad i sazrevao sam.

Povratak u Srbiju vodio je preko Olimpije iz Ljubljane.

- Kratko sam se zadržao u Sloveniji. Nisam imao minutažu i želeo sam da se vratim. Stigla je ponuda Mladosti iz Lučana, znao sam da je reč o dobro organizovanom klubu i rešio da prihvatim poziv. Nakon toga stigao sam u Radnički iz Niša. Zadovoljan sam na Čairu.

Boravak u Nišu definitivno će najviše pamtiti po lepim stvarima na privatnom planu. Pre svega postao je tata, a Mihajlo centar sveta.

- Dosta lepih stvari mi se desilo ovde. Ostvario sam se kao roditelj. Sve to je dosta uticalo na mene, promenio sam se. Sazreo sam, gledam na život iz drugačijeg ugla, jer sada ja treba da brinem o nekome, da ga usmeravam, vaspitavam.. Zaista prelep osećaj i ne nalazim reči kako da ga opišem. Trudim se da se uvek pomognem supruzi Ivani, koliko mogu, da podelimo poslove, koliko mi naravno obaveze dozvoljavaju.

Iako mnogi maštaju o metropolama, porodici Petrov grad na Nišavi prirastao je srcu.

- Godinu i po dana smo ovde i prija nam život u Nišu, koji daje sve mogućnosti, baš kao i Beograd. S tim što me hrana ovde oduševljava, gostoprimstvo ljudi, sve je po meri. Niš je grad sa bogatim kulturno-istorijskim nasleđem, sve smo obišli, videli, jer mnogo volimo da šetamo. Meni se najviše dopada Kazandžijsko sokače, volim taj etno, tradicionalni stil i to mi je prva asocijacija za Niš – zaključio je Petrov.