Стаменковић: Пријатељ и саиграч са Мпензом

Кад на полеђини дреса носите број „један”, управо је са таквом нумерацијом завршио актуелну јесен  као најбоље оцењени суперлигашки играч, па још и кад у складу са презименом, али и физичким стасом, имате надимак Стамени, онда се и његов идентитет лако препознаје, јасно је да је реч о Саши Стаменковићу. Искусни чувар мреже лучанске Младости у прошлој сезони, одличним одбранама у плеј-ауту, дао је немерљив допринос новом клубу у очувању статуса у елити. Испољеном харизмом, својственом мотивацијом и бодрењем саиграча, Стаменковић је експресно придобио огромне симпатије поклоника Младости, али и његове сјајне одбране у текућем шампионату, са пуним покрићем су му и донеле ласкави статус.

Садржајна биографија Саше Стаменковића почела је да се исписује у матичном Јединству из Грделице. Данашњи лични реноме, употпуњен освајањем неколико значајних трофеја, у поређењу са ретро освртом на његову улогу у пионирском тиму, делује најблаже речено несвакидашње, а помало и комично. Наиме, чак пуне три такмичарске сезоне, по узору на старијег брата Бојана, млађи Стаменковић је играо што на позицији штопера, што у улози нападача, да би у својој седамнаестој години радикално преусмерио свој потенцијал, управо где и данас битише међу стативама.

- Тачно је да сам у млађим селекцијама Јединства почео као дефанзивац, играо сам и на месту шпица, али испоставило се временом да сам предодређен за голмана и већ после једне сезоне, добио сам позив да браним у омладинском тиму нишког Радничког. Тад сам чак био и у протоколу сениорске екипе, али убрзо ме је ангажовала Дубочица, тадашњи члан Српске лиге “Исток”, што је сигурно у том тренутку и био напредак у мојој играчкој афирмацији - присетио се Саша почетака.

Само једна “голманска сезона” у родном Лесковцу, очито да је била довољна да Стаменковић потврди да располаже неоспорним талентом, али већ тада, наговештена су нова, блистава поглавља у његовој каријери...

- Заиста сам добро бранио у Дубочици, потврда томе био је и позив на ревијалну утакмицу између две групе Српске лиге, Истока и Запада, која се играла у Чачку, сећам се било је то на Ремонтовом игралишту... Тада сам и проглашен за најбољег голмана у рангу српских лига, да би баш тог дана, уследила од стране Милоша Врцаловића и Горана Хаџи Миловановића за мене врло примамљива понуда да наставим каријеру у Радничком из Крагујевца. Наравно да сам то оберучке и прихватио, јер била је то за мене, као младог голмана, идеална прилика да начиним велики помак у смеру личног напретка.

Одласком 2006. у Напредак, уз дефинитивно уочене врхунске голманске вредности, условили су да су све више почели да се и остварују фудбалски снови младог Лесковчанина.

- Кад сам добио позив од тадашњег тренера Напретка Јовице Шкора, био сам више него усхићен, јер не само што ми је каријера убрзано ишла узлазном путањом, постао сам тада свестан да се у потпуности морам посветити фудбалу. Имао сам велику срећу да је са мном тада радио и да ме је очински саветовао мој садашњи тренер у Младости, Мики Милетић, сећам се тада наше сјајне сарадње, што је, ето, игром судбине и данас мотив више, да дајем максимум.

Кад је Стамени у јуну 2008. постао члан нашег најтрофејнијег клуба, био је то логично и зенит његове каријере остварене у Србији. Исте године, уследио је и одлазак на Олимпијске игре у Пекинг, па су тиме, очито, сви снови Стаменковића и постали стварност.

- Била је то година која се једноставно по много чему разликује од свих осталих. Долазак у Црвену звезду, тадашњи тренер Здењек Земан, уз нас армија навијача, па ту су и сјајни саиграчи... Деловало је све прелепо, готово нестварно, али знао сам шта се све од мене очекује у тако великом клубу. Поново сам имао и среће, а и задовољство да ме тренира одличан стручњак Срђан Максимовић, тако да је период проведен на Маракани за мене био нешто величанствено. Поносан сам што сам на око стотину званичних утакмица носио дрес Црвене звезде, на трофеј Купа Србије 2010. и у истој сезони био сам и у идеалном тиму Супер лиге.

У лето 2011. уместо лопте у наручју, у рукама Саше Стаменковића нашао се пасош и правац - Азербејџан.

- Четири сезоне сам провео у Нефчију и то је био клуб у којем сам и постигао резултатски највеће успехе. Два пута смо били прваци тамошње Премијер лиге и освајали куп. Изборили смо и пласман у Лигу Европе, све у свему, Нефчи је озбиљан, велики клуб. По доласку у Азејберџан, нисам имао среће да у клубу буде неко од земљака, али спријатељио сам се и био сам цимер са Емилом Мпензеом, сјајан играч који је имао заиста врхунску каријеру... Много ми  значило што ми је тада тренер био прослављени руски стручњак Владимир Муханов - закључио је Саша Стаменковић.