Kad na poleđini dresa nosite broj „jedan”, upravo je sa takvom numeracijom završio aktuelnu jesen kao najbolje ocenjeni superligaški igrač, pa još i kad u skladu sa prezimenom, ali i fizičkim stasom, imate nadimak Stameni, onda se i njegov identitet lako prepoznaje, jasno je da je reč o Saši Stamenkoviću. Iskusni čuvar mreže lučanske Mladosti u prošloj sezoni, odličnim odbranama u plej-autu, dao je nemerljiv doprinos novom klubu u očuvanju statusa u eliti. Ispoljenom harizmom, svojstvenom motivacijom i bodrenjem saigrača, Stamenković je ekspresno pridobio ogromne simpatije poklonika Mladosti, ali i njegove sjajne odbrane u tekućem šampionatu, sa punim pokrićem su mu i donele laskavi status.
Sadržajna biografija Saše Stamenkovića počela je da se ispisuje u matičnom Jedinstvu iz Grdelice. Današnji lični renome, upotpunjen osvajanjem nekoliko značajnih trofeja, u poređenju sa retro osvrtom na njegovu ulogu u pionirskom timu, deluje najblaže rečeno nesvakidašnje, a pomalo i komično. Naime, čak pune tri takmičarske sezone, po uzoru na starijeg brata Bojana, mlađi Stamenković je igrao što na poziciji štopera, što u ulozi napadača, da bi u svojoj sedamnaestoj godini radikalno preusmerio svoj potencijal, upravo gde i danas bitiše među stativama.
- Tačno je da sam u mlađim selekcijama Jedinstva počeo kao defanzivac, igrao sam i na mestu špica, ali ispostavilo se vremenom da sam predodređen za golmana i već posle jedne sezone, dobio sam poziv da branim u omladinskom timu niškog Radničkog. Tad sam čak bio i u protokolu seniorske ekipe, ali ubrzo me je angažovala Dubočica, tadašnji član Srpske lige “Istok”, što je sigurno u tom trenutku i bio napredak u mojoj igračkoj afirmaciji - prisetio se Saša početaka.
Samo jedna “golmanska sezona” u rodnom Leskovcu, očito da je bila dovoljna da Stamenković potvrdi da raspolaže neospornim talentom, ali već tada, nagoveštena su nova, blistava poglavlja u njegovoj karijeri...
- Zaista sam dobro branio u Dubočici, potvrda tome bio je i poziv na revijalnu utakmicu između dve grupe Srpske lige, Istoka i Zapada, koja se igrala u Čačku, sećam se bilo je to na Remontovom igralištu... Tada sam i proglašen za najboljeg golmana u rangu srpskih liga, da bi baš tog dana, usledila od strane Miloša Vrcalovića i Gorana Hadži Milovanovića za mene vrlo primamljiva ponuda da nastavim karijeru u Radničkom iz Kragujevca. Naravno da sam to oberučke i prihvatio, jer bila je to za mene, kao mladog golmana, idealna prilika da načinim veliki pomak u smeru ličnog napretka.
Odlaskom 2006. u Napredak, uz definitivno uočene vrhunske golmanske vrednosti, uslovili su da su sve više počeli da se i ostvaruju fudbalski snovi mladog Leskovčanina.
- Kad sam dobio poziv od tadašnjeg trenera Napretka Jovice Škora, bio sam više nego ushićen, jer ne samo što mi je karijera ubrzano išla uzlaznom putanjom, postao sam tada svestan da se u potpunosti moram posvetiti fudbalu. Imao sam veliku sreću da je sa mnom tada radio i da me je očinski savetovao moj sadašnji trener u Mladosti, Miki Miletić, sećam se tada naše sjajne saradnje, što je, eto, igrom sudbine i danas motiv više, da dajem maksimum.
Kad je Stameni u junu 2008. postao član našeg najtrofejnijeg kluba, bio je to logično i zenit njegove karijere ostvarene u Srbiji. Iste godine, usledio je i odlazak na Olimpijske igre u Peking, pa su time, očito, svi snovi Stamenkovića i postali stvarnost.
- Bila je to godina koja se jednostavno po mnogo čemu razlikuje od svih ostalih. Dolazak u Crvenu zvezdu, tadašnji trener Zdenjek Zeman, uz nas armija navijača, pa tu su i sjajni saigrači... Delovalo je sve prelepo, gotovo nestvarno, ali znao sam šta se sve od mene očekuje u tako velikom klubu. Ponovo sam imao i sreće, a i zadovoljstvo da me trenira odličan stručnjak Srđan Maksimović, tako da je period proveden na Marakani za mene bio nešto veličanstveno. Ponosan sam što sam na oko stotinu zvaničnih utakmica nosio dres Crvene zvezde, na trofej Kupa Srbije 2010. i u istoj sezoni bio sam i u idealnom timu Super lige.
U leto 2011. umesto lopte u naručju, u rukama Saše Stamenkovića našao se pasoš i pravac - Azerbejdžan.
- Četiri sezone sam proveo u Nefčiju i to je bio klub u kojem sam i postigao rezultatski najveće uspehe. Dva puta smo bili prvaci tamošnje Premijer lige i osvajali kup. Izborili smo i plasman u Ligu Evrope, sve u svemu, Nefči je ozbiljan, veliki klub. Po dolasku u Azejberdžan, nisam imao sreće da u klubu bude neko od zemljaka, ali sprijateljio sam se i bio sam cimer sa Emilom Mpenzeom, sjajan igrač koji je imao zaista vrhunsku karijeru... Mnogo mi značilo što mi je tada trener bio proslavljeni ruski stručnjak Vladimir Muhanov - zaključio je Saša Stamenković.
PUN POGODAK SA MLADOŠĆU
Fudbalsko putešestvije započeto od matičnog Jedinstva iz Grdelice, obeležila su ne samo brojni klubovi, već i različita kulturna i verska podneblja, da bi sadašnja etapa Stamenog stacionirala u Lučanima.
- Izbor da dođem u Mladost bio je za mene pun pogodak. Činjenica da se po brojnosti osvojenih trofeja pripisuje nekom klubu epitet “veliki”, jasno da ne čini Mladost velikim klubom, ali po svemu ostalom, Lučanci to istinski jesu. Odlična infrastruktura, kontinuitet u eliti, sjajna atmosfera unutar kluba, maksimalno korektan odnos prema igračima, rukovodstvo na čelu sa sportskim direktorom Nenadom Milovanovićem koji sa evidentnim uspehom vodi klub, posebna pažnja koja se poklanja radu mlađih selekcija, čini Mladost najuspešnijim klubom u Regionu zapadne Srbije. Upravo zbog toga, drago mi je što sam ovde i sigurno ću dati sve od sebe da doprinesem da i u ovoj sezoni ostvarimo cilj.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
