Ђорђић: Оно смо што свакодневно чинимо

Лисабонске Орлове Петар Ђорђић напустио је после пет сезона да би се недавно преселио у редове Војводине и са 33 године први пут заиграо у Србији. Са другим Орловима, репрезентативним, очекују га пре тога и битке на Европском првенству у Немачкој (10-28. јануар).

Године су му дале искуство, родитељство, додатну зрелост... А, какав је, заправо разорни шутер стасавао под француским и немачким небом, хватајући „ваздух” од напорних десетогодишњих бундеслигашких бојева у белоруском Бресту, пре уживања у португалском сунцу, вазда тако везан за родни Шабац? Како живи и размишља, пошто се вратио Србији?

- То је некако планирано. Деца су ми велика, Клара иде у четврти разред, Матеја је кренуо у први…. Врло брзо се појавила шанса за договор са Војводином. Постали су, у последње три, четири године озбиљан клуб, појачали су се, озбиљне играче доводе, праве резултате у Европи… Кренули смо у причу, ишло је све даље и даље. Имао сам жељу да дођем. Свестан сам и какву то одговорност носи, знам да и ја још могу доста да помогнем и Војводини и репрезентацији – каже Петар.

- Успели смо да решимо раскид уговора (до краја 2025) и да дођем већ од полусезоне, да се породица врати, да буде мало „мира у кући”.

Биће то, ипак, велика промена?

- Хоће будући да никад нисам живео у Србији, мада ми је то увек била жеља, али није било реалне могућности. Сад сам срећан да постоји и да ћу у амбициозном клубу играти у другој фази Лиге Европе, против Фленсбурга или Кадетена што са Бенфиком нисмо успели. Пре три, четири године смо само могли да сањамо о томе...

Одрасли сте у немачком систему, али сте увек били везани за родни Шабац?

- Од малих ногу… Свако лето сам био ту шест недеља. Цело детињство сам провео у иностранству, седам година у Француској, после у Немачкој и онда човек мисли да је то неки нормалан начин живота.

За Клару и Матеја ће ипак бити нешто ново и посебно?

- Дао сам им могућност да живе са фамилијом, бабама и дедама, да имају „своју кућу”. Биће то промена, сигуран сам, на добро. Док сам био дете, ја то, на неки начин, нисам ни имао. У суштини кућа ми је увек била Србија, али сам тако мало био ту, и увек је болело кад сам морао да идем.

Супруга вам је такође Шапчанка?

- Моја Јелена и ја смо дуго заједно, од 16. године. Прошли смо све и свашта. Срећан сам што сад постоји та могућност да могу и даље да играм рукомет на врхунском нивоу и да правим најамбициозније ствари у Европи, а да сам у Србији.

Рукометно сте стасавали у Немачкој, дебитовали са 17 година у Бундеслиги, наjјачој лиги на свету, физички изузетно захтевној?

- Играо сам десет сезона. Човек кад је млад мисли да све може, не осећа ни умор ни бол, али релативно рано сам имао две тешке повреде. Са 22 другу на истом колену, али, Богу хвала, добро сам се опоравио и више нисам имао проблема. У Немачкој је ненормалан ритам - 60, 70 утакмица по сезони... Дан данас се дивим тим момцима јер само они знају колико је то одрицања и колико је потребно рада и труда да се издржи. То је други свет. Са 27 сам већ знао да је боље, за моје здравље, да бих дуже трајао, да идем даље и тако је и било.

Брест, мали град на граници Белорусије са Пољском, где сте у дресу Мешкова били растерећенији, играли одлично у Лиги шампиона, потом селидба у дивни Лисабон?

- Пријала ми је и једна и друга промена. Пет сезона сам био у Бенфики, освојили смо Лигу Европе, што је било нешто ненормално. Човек може да остане на том ушушканом нивоу и да му буде лепо, али мислим да је најбитније у животу спортисте да стално себи налази изазове. У каријери сам увек гледао шта је најбоље за мене у датом тренутку. Кад вратим филм, углавном сам доносио добре одлуке.

У Лисабону су многи очекивали да останете до краја каријере, изградили сте већ статус, били важан играч, донели им трофеј о коме су могли да сањају пре тога?

- Лагао бих кад бих рекао да нам није било лепо. Али, доста тога се променило и тамо. Од екипе која је освојила Лигу Европе отишло је доста играча, тренер. По мом укусу, можда грешим, дошао је крај жеђи за нечим већим. Нисам више себе нашао у том пројекту. Жени сам рекао да је дошао крај и да ми је пoтребна нова мотивација. Где већу да нађем од повратка у своју земљу, амбициозан клуб, да могу да помогнем. То је био ултимативни изазов.

Верујете у Бога?

- Вера је велики део мог живота, то се носи из куће, стандард по којем човек проба и да живи.

Која је то мисао по којој живите?

- Рецимо нека то буде она коју сам пре око годину и по истетовирао, а рекао сам кћерки да је напише својим рукописом да је стално видим – Ми смо оно што свакодневно чинимо. Ако сваки дан дајеш себе и верујеш и, ако је човек, онако сурово поштен према себи, кад тад то мора да дође на своје.

Не можемо разговор да завршимо без приче о репрезентацији. Трећу годину сте са Тонијем Ђероном, имате још једну прилику да „ухватите” олимпијске квалификације?

- Прошле године сам био уверен да ћемо да направимо велики резултат, али имали смо несрећу да се Деки Милосављев повредио. Знам, сигуран сам у то, да би „развалио” Немце, све их познаје... Цупара је фантастичан голман, али у том мечу би то била евидентна разлика. Против Норвежана супер прво полувреме, због неискуства смо „испустили” утакмицу, али ако је морала да се плати цена на великим такмичењима онда нека је то било у Пољској. Ове, верујем да смо научили кроз утакмице, види се напредак и наравно да имамо високе циљеве и не смемо се крити. Свако треба да преузме одговорност да направимо тај резултат и да од првог дана живимо и тренирамо за то – јасан је Ђорђић.