Đorđić: Ono smo što svakodnevno činimo

Lisabonske Orlove Petar Đorđić napustio je posle pet sezona da bi se nedavno preselio u redove Vojvodine i sa 33 godine prvi put zaigrao u Srbiji. Sa drugim Orlovima, reprezentativnim, očekuju ga pre toga i bitke na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj (10-28. januar).

Godine su mu dale iskustvo, roditeljstvo, dodatnu zrelost... A, kakav je, zapravo razorni šuter stasavao pod francuskim i nemačkim nebom, hvatajući „vazduh” od napornih desetogodišnjih bundesligaških bojeva u beloruskom Brestu, pre uživanja u portugalskom suncu, vazda tako vezan za rodni Šabac? Kako živi i razmišlja, pošto se vratio Srbiji?

- To je nekako planirano. Deca su mi velika, Klara ide u četvrti razred, Mateja je krenuo u prvi…. Vrlo brzo se pojavila šansa za dogovor sa Vojvodinom. Postali su, u poslednje tri, četiri godine ozbiljan klub, pojačali su se, ozbiljne igrače dovode, prave rezultate u Evropi… Krenuli smo u priču, išlo je sve dalje i dalje. Imao sam želju da dođem. Svestan sam i kakvu to odgovornost nosi, znam da i ja još mogu dosta da pomognem i Vojvodini i reprezentaciji – kaže Petar.

- Uspeli smo da rešimo raskid ugovora (do kraja 2025) i da dođem već od polusezone, da se porodica vrati, da bude malo „mira u kući”.

Biće to, ipak, velika promena?

- Hoće budući da nikad nisam živeo u Srbiji, mada mi je to uvek bila želja, ali nije bilo realne mogućnosti. Sad sam srećan da postoji i da ću u ambicioznom klubu igrati u drugoj fazi Lige Evrope, protiv Flensburga ili Kadetena što sa Benfikom nismo uspeli. Pre tri, četiri godine smo samo mogli da sanjamo o tome...

Odrasli ste u nemačkom sistemu, ali ste uvek bili vezani za rodni Šabac?

- Od malih nogu… Svako leto sam bio tu šest nedelja. Celo detinjstvo sam proveo u inostranstvu, sedam godina u Francuskoj, posle u Nemačkoj i onda čovek misli da je to neki normalan način života.

Za Klaru i Mateja će ipak biti nešto novo i posebno?

- Dao sam im mogućnost da žive sa familijom, babama i dedama, da imaju „svoju kuću”. Biće to promena, siguran sam, na dobro. Dok sam bio dete, ja to, na neki način, nisam ni imao. U suštini kuća mi je uvek bila Srbija, ali sam tako malo bio tu, i uvek je bolelo kad sam morao da idem.

Supruga vam je takođe Šapčanka?

- Moja Jelena i ja smo dugo zajedno, od 16. godine. Prošli smo sve i svašta. Srećan sam što sad postoji ta mogućnost da mogu i dalje da igram rukomet na vrhunskom nivou i da pravim najambicioznije stvari u Evropi, a da sam u Srbiji.

Rukometno ste stasavali u Nemačkoj, debitovali sa 17 godina u Bundesligi, najjačoj ligi na svetu, fizički izuzetno zahtevnoj?

- Igrao sam deset sezona. Čovek kad je mlad misli da sve može, ne oseća ni umor ni bol, ali relativno rano sam imao dve teške povrede. Sa 22 drugu na istom kolenu, ali, Bogu hvala, dobro sam se oporavio i više nisam imao problema. U Nemačkoj je nenormalan ritam - 60, 70 utakmica po sezoni... Dan danas se divim tim momcima jer samo oni znaju koliko je to odricanja i koliko je potrebno rada i truda da se izdrži. To je drugi svet. Sa 27 sam već znao da je bolje, za moje zdravlje, da bih duže trajao, da idem dalje i tako je i bilo.

Brest, mali grad na granici Belorusije sa Poljskom, gde ste u dresu Meškova bili rasterećeniji, igrali odlično u Ligi šampiona, potom selidba u divni Lisabon?

- Prijala mi je i jedna i druga promena. Pet sezona sam bio u Benfiki, osvojili smo Ligu Evrope, što je bilo nešto nenormalno. Čovek može da ostane na tom ušuškanom nivou i da mu bude lepo, ali mislim da je najbitnije u životu sportiste da stalno sebi nalazi izazove. U karijeri sam uvek gledao šta je najbolje za mene u datom trenutku. Kad vratim film, uglavnom sam donosio dobre odluke.

U Lisabonu su mnogi očekivali da ostanete do kraja karijere, izgradili ste već status, bili važan igrač, doneli im trofej o kome su mogli da sanjaju pre toga?

- Lagao bih kad bih rekao da nam nije bilo lepo. Ali, dosta toga se promenilo i tamo. Od ekipe koja je osvojila Ligu Evrope otišlo je dosta igrača, trener. Po mom ukusu, možda grešim, došao je kraj žeđi za nečim većim. Nisam više sebe našao u tom projektu. Ženi sam rekao da je došao kraj i da mi je potrebna nova motivacija. Gde veću da nađem od povratka u svoju zemlju, ambiciozan klub, da mogu da pomognem. To je bio ultimativni izazov.

Verujete u Boga?

- Vera je veliki deo mog života, to se nosi iz kuće, standard po kojem čovek proba i da živi.

Koja je to misao po kojoj živite?

- Recimo neka to bude ona koju sam pre oko godinu i po istetovirao, a rekao sam kćerki da je napiše svojim rukopisom da je stalno vidim – Mi smo ono što svakodnevno činimo. Ako svaki dan daješ sebe i veruješ i, ako je čovek, onako surovo pošten prema sebi, kad tad to mora da dođe na svoje.

Ne možemo razgovor da završimo bez priče o reprezentaciji. Treću godinu ste sa Tonijem Đeronom, imate još jednu priliku da „uhvatite” olimpijske kvalifikacije?

- Prošle godine sam bio uveren da ćemo da napravimo veliki rezultat, ali imali smo nesreću da se Deki Milosavljev povredio. Znam, siguran sam u to, da bi „razvalio” Nemce, sve ih poznaje... Cupara je fantastičan golman, ali u tom meču bi to bila evidentna razlika. Protiv Norvežana super prvo poluvreme, zbog neiskustva smo „ispustili” utakmicu, ali ako je morala da se plati cena na velikim takmičenjima onda neka je to bilo u Poljskoj. Ove, verujem da smo naučili kroz utakmice, vidi se napredak i naravno da imamo visoke ciljeve i ne smemo se kriti. Svako treba da preuzme odgovornost da napravimo taj rezultat i da od prvog dana živimo i treniramo za to – jasan je Đorđić.