Велетић: Бокс за мене никад није била туча

Тешкаш Душан Велетић познат је боксерској јавности по учешћу на професионалним ревијама. Гледано кроз спортску призму, памтиће прошлу годину по тријумфу против искусног Немца Ерика Фајфера, освајача две бронзане медаље на СП за аматере.

Велетић, 28-годишњак родом из Републике Српске, недавно је освојио златну медаљу у супертешкој категорији (+92 кг) на Појединачном првенству Србије у Новом Пазару, што фактички значи да је решен да представља репрезентацију у олимпијском боксу.

- Имао сам добру годину иза себе. Важно је што сам боксовао против јаких бораца, а не неких „левата” да бих „набијао” скор преко њих. Верујем да могу да напредујем као такмичар после сваког меча. Верујем да ће квалитет да исплива и да ћу за две до три године да добијем прилику за нешто веће, попут борбе за титулу - почео је Велетић разговор за Журнал.

За некога ко је висок 1,95 метара и тежак око 105 килограма, веома сте покретни. Како се најбоље усавршава техника?

- Увек сам волео да спарингујем. Ударање у џак у сали нема ту драж као спаринг, ја то доживљавам као забаву, или игру. Као она мачке и миша. То ми је помогло да се побољшавам до тог нивоа да могу да спустим руке у борби. Никад бокс нисам доживљавао као тучу, не волим то стезање, него мислим да то треба да буде лагано, само улаз-излаз, улаз-излаз... Нема ту сиљења, све се ради мозгом.

Да ли сте се бавили неким другим спортом?

- Бокс ми је први и једини спорт у животу. Не бих могао да будем кошаркаш или фудбалер (смех). Почео сам као дете да атренирам бокс са децом из насеља у бијељинском БК Радник. Било нас је десетак на почетку, а на крају смо остали брат и ја. Приметио сам како се сви муче, док сам ја све доживљавао као игру.

Рођени сте у Илиџи, а пре доласка у Бијељину сте живели „преко баре”?

- У Америци сам живео од друге године, преселио се у Бијељину, а са 18 сам отишао поново у САД да радим сезонске послове. Тада сам почео да тренирам бокс рекреативно. Испоставило ми се да ми бокс иде од руке, допало ми се и наставио сам да се тиме бавим.

Каква је разлика у тренажном процесу код нас и у Америци?

- Више пута сам тамо ишао и на кампове, кад сам зашао у профи воде. Тамо се више ради на силу, а код нас се више размишља. Има и код њих „мозгања”, али им је циљ на сваком спарингу да вас убију. Нема тамо „пипкања”, то је стара школа, такви су им спаринзи. Зато сам се тамо спремао три седмице пред меч са Фајфером.

Ко Вас је тренирао тамо?

- Раније сам ишао у Мајами, где ме је тренирао Педро Диаз, који ради са Филипом Хрговићем. У првом наврату сам му беспоговорно веровао, шта је рекао, ја сам радио. Ипак, пошто сам лоше прошао на наредним спаринзима, научио сам да није сваки тренер за свакога. Добро одговара Хрговићу, али не и мени. Пред меч са Фајфером сам ишао у Чикаго у камп...

Код кога?

- Код Сема Колоне. Одушевљен сам, одлично је искуство. Ишао сам са нашим тренером Стефаном Хубертом с којим сарађујем годину дана и презадовољан сам. Он је изврстан тренер, човек, али и психолог.

Има ли новитета у вези са профи каријером? Неких наговештаја, преговора...

- Враћам се аматерском боксу. У првој половини године ме занимају турнири, квалификације за Олимпијске игре, затим Европско првенство у Београду... Почиње сезона, а први на реду је турнир у Шпанији, а турнир за олимпијску визу је у Италији. Даћу пола године живота за тај подухват, јер ми је жеља да освојим медаљу са великог такмичења, да нешто остане иза мене.

Сматрате да то можете да постигнете?

- Спаринговао сам са многим јаким борцима, освајачима медаља на светским и континенталним првенствима, учесницима Олимпијских игара... Испоставило се да могу да се изборим са њима, због чега сам се и одлучио на тај подухват.

Хоће ли бити посебних припрема пред Европско првенство у Београду?

- Свакако планирам одлазак на све турнире, на које могу да постигнем. Осећам да сам сазрео за нешто озбиљније... Наравно да ме мотивише што је Европско првенство у Београду и верујем да могу да направим нешто.

Ово је обрнут процес у односу на раније, кад се из аматерског прелазило у професионални бокс. Због чега сте се одлучили на тај корак?

- Кад сам, са 13 или 14 година, имао први аматерски меч, имао сам тек 50 килограма! Првак Босне и Херцеговине у аматерском боксу био сам седам пута. У међувремену сам запоставио спорт, почео сам да радим. Кренуо сам са професионалним мечевима после рекреативних тренинга, што ме је навело да се вратим међу конопце. Исто сам осетио и за олимпијски бокс, због чега сам се одлучио на тај корак.

Како протиче процес адаптације на ту верзију?

- Кад сам отишао у профи бокс, сви су ми говорили да би требало да се смирим и смањим темпо због већег броја рунди. Нисам их послушао, већ сам појачавао физичку спрему. Мој стил је захтеван и тешко је тако боксовати у више рунди. Ипак, проистекао је из аматерског, који сам надоградио за учешће у профи рингу, па имам добру основу.

Који спаринг партнер Вам је био најспецифичнији?

- Сви се разликују. Хрговић је најкомплетнији, јак, брз, покретан, има одличан кардио, чврст је, зна да боксује... Ален Бабић има много кондиције и необичан стил... Од Хрвата, ту су и Лука Пратљачић и Марко Милун. Од српских, често спарингујем са Владаном Бабићем, Миљаном Ровачнином... Од кик боксера, Раде Опачић је јак и уме да боксује, а Никола Филиповић - Бироф има вероватно најјачи ударац од свих. Има их још много и драго ми је што имам толико пријатеља који ми пружају ту разноликост у спаринзима.