Veletić: Boks za mene nikad nije bila tuča

Teškaš Dušan Veletić poznat je bokserskoj javnosti po učešću na profesionalnim revijama. Gledano kroz sportsku prizmu, pamtiće prošlu godinu po trijumfu protiv iskusnog Nemca Erika Fajfera, osvajača dve bronzane medalje na SP za amatere.

Veletić, 28-godišnjak rodom iz Republike Srpske, nedavno je osvojio zlatnu medalju u superteškoj kategoriji (+92 kg) na Pojedinačnom prvenstvu Srbije u Novom Pazaru, što faktički znači da je rešen da predstavlja reprezentaciju u olimpijskom boksu.

- Imao sam dobru godinu iza sebe. Važno je što sam boksovao protiv jakih boraca, a ne nekih „levata” da bih „nabijao” skor preko njih. Verujem da mogu da napredujem kao takmičar posle svakog meča. Verujem da će kvalitet da ispliva i da ću za dve do tri godine da dobijem priliku za nešto veće, poput borbe za titulu - počeo je Veletić razgovor za Žurnal.

Za nekoga ko je visok 1,95 metara i težak oko 105 kilograma, veoma ste pokretni. Kako se najbolje usavršava tehnika?

- Uvek sam voleo da sparingujem. Udaranje u džak u sali nema tu draž kao sparing, ja to doživljavam kao zabavu, ili igru. Kao ona mačke i miša. To mi je pomoglo da se poboljšavam do tog nivoa da mogu da spustim ruke u borbi. Nikad boks nisam doživljavao kao tuču, ne volim to stezanje, nego mislim da to treba da bude lagano, samo ulaz-izlaz, ulaz-izlaz... Nema tu siljenja, sve se radi mozgom.

Da li ste se bavili nekim drugim sportom?

- Boks mi je prvi i jedini sport u životu. Ne bih mogao da budem košarkaš ili fudbaler (smeh). Počeo sam kao dete da atreniram boks sa decom iz naselja u bijeljinskom BK Radnik. Bilo nas je desetak na početku, a na kraju smo ostali brat i ja. Primetio sam kako se svi muče, dok sam ja sve doživljavao kao igru.

Rođeni ste u Ilidži, a pre dolaska u Bijeljinu ste živeli „preko bare”?

- U Americi sam živeo od druge godine, preselio se u Bijeljinu, a sa 18 sam otišao ponovo u SAD da radim sezonske poslove. Tada sam počeo da treniram boks rekreativno. Ispostavilo mi se da mi boks ide od ruke, dopalo mi se i nastavio sam da se time bavim.

Kakva je razlika u trenažnom procesu kod nas i u Americi?

- Više puta sam tamo išao i na kampove, kad sam zašao u profi vode. Tamo se više radi na silu, a kod nas se više razmišlja. Ima i kod njih „mozganja”, ali im je cilj na svakom sparingu da vas ubiju. Nema tamo „pipkanja”, to je stara škola, takvi su im sparinzi. Zato sam se tamo spremao tri sedmice pred meč sa Fajferom.

Ko Vas je trenirao tamo?

- Ranije sam išao u Majami, gde me je trenirao Pedro Diaz, koji radi sa Filipom Hrgovićem. U prvom navratu sam mu bespogovorno verovao, šta je rekao, ja sam radio. Ipak, pošto sam loše prošao na narednim sparinzima, naučio sam da nije svaki trener za svakoga. Dobro odgovara Hrgoviću, ali ne i meni. Pred meč sa Fajferom sam išao u Čikago u kamp...

Kod koga?

- Kod Sema Kolone. Oduševljen sam, odlično je iskustvo. Išao sam sa našim trenerom Stefanom Hubertom s kojim sarađujem godinu dana i prezadovoljan sam. On je izvrstan trener, čovek, ali i psiholog.

Ima li noviteta u vezi sa profi karijerom? Nekih nagoveštaja, pregovora...

- Vraćam se amaterskom boksu. U prvoj polovini godine me zanimaju turniri, kvalifikacije za Olimpijske igre, zatim Evropsko prvenstvo u Beogradu... Počinje sezona, a prvi na redu je turnir u Španiji, a turnir za olimpijsku vizu je u Italiji. Daću pola godine života za taj poduhvat, jer mi je želja da osvojim medalju sa velikog takmičenja, da nešto ostane iza mene.

Smatrate da to možete da postignete?

- Sparingovao sam sa mnogim jakim borcima, osvajačima medalja na svetskim i kontinentalnim prvenstvima, učesnicima Olimpijskih igara... Ispostavilo se da mogu da se izborim sa njima, zbog čega sam se i odlučio na taj poduhvat.

Hoće li biti posebnih priprema pred Evropsko prvenstvo u Beogradu?

- Svakako planiram odlazak na sve turnire, na koje mogu da postignem. Osećam da sam sazreo za nešto ozbiljnije... Naravno da me motiviše što je Evropsko prvenstvo u Beogradu i verujem da mogu da napravim nešto.

Ovo je obrnut proces u odnosu na ranije, kad se iz amaterskog prelazilo u profesionalni boks. Zbog čega ste se odlučili na taj korak?

- Kad sam, sa 13 ili 14 godina, imao prvi amaterski meč, imao sam tek 50 kilograma! Prvak Bosne i Hercegovine u amaterskom boksu bio sam sedam puta. U međuvremenu sam zapostavio sport, počeo sam da radim. Krenuo sam sa profesionalnim mečevima posle rekreativnih treninga, što me je navelo da se vratim među konopce. Isto sam osetio i za olimpijski boks, zbog čega sam se odlučio na taj korak.

Kako protiče proces adaptacije na tu verziju?

- Kad sam otišao u profi boks, svi su mi govorili da bi trebalo da se smirim i smanjim tempo zbog većeg broja rundi. Nisam ih poslušao, već sam pojačavao fizičku spremu. Moj stil je zahtevan i teško je tako boksovati u više rundi. Ipak, proistekao je iz amaterskog, koji sam nadogradio za učešće u profi ringu, pa imam dobru osnovu.

Koji sparing partner Vam je bio najspecifičniji?

- Svi se razlikuju. Hrgović je najkompletniji, jak, brz, pokretan, ima odličan kardio, čvrst je, zna da boksuje... Alen Babić ima mnogo kondicije i neobičan stil... Od Hrvata, tu su i Luka Pratljačić i Marko Milun. Od srpskih, često sparingujem sa Vladanom Babićem, Miljanom Rovačninom... Od kik boksera, Rade Opačić je jak i ume da boksuje, a Nikola Filipović - Birof ima verovatno najjači udarac od svih. Ima ih još mnogo i drago mi je što imam toliko prijatelja koji mi pružaju tu raznolikost u sparinzima.