Мићић: Бог је темељ мог живота

Пре него што крочи на струњачу, Стеван Мићић се прекрсти. Уради то и кад изађе с борилишта. Кад освоји медаљу, огрне се српском заставом. Рођен је у Америци 4. априла 1996. године и српских је корена.

Покојни деда Стеван, чије име с поносом носи, рођен је у селу Амајлије уз обалу Дрин, а баба Загорка, која је преминула пред СП у Београду, потиче из Бијељине. Стеванов отац Милош, рођен је у САД. Отуд Стеванова посвећеност православљу и народним обичајима. Божићне празнике провешће с породицом.

- За мене и моју породицу Божић је велики празник - почео је причу светски рвачки шампион у слободном стилу. - На Бадње вече, увек у 18 часова, идемо у цркву на службу и паљење Бадњака и то не пропуштам. Тог дана храна је посна и поштујемо српску традицију и све обичаје. Све је у мојој породици, исто као и у Србији.

Не треба нагађати ко га је учио православљу, с усхићењем о томе говори.

- Све сам научио од баке и деде, од породице. Мама Лори је Американка и прихватила је православље. Од детињства сам ишао у Цркву. Бог је темељ мог живота, средишњи део онога што радим. Заиста сам искрени верник и много поштујем нашу православну веру и трудим се да живим по православним принципима.

Кад је у Београду, много пута је причао његов тренер Дејан Јовичић, Стеван посети Храм Светог Саве.

- Кад сам отишао први пут, знао сам да ћу то чинити увек кад сам у Београду, и не једном. То је посебно место за мене. Кад уђем у Храм, осећам утеху и мир с Богом.

После освајања титуле првака света, септембра прошле године, с оцем Милошем, сестром Татјаном и селектором Милорадом Докманцем, посетио је Манастир Светог Николаја Велимировича, ручао са свештенством и показао им златно одличје.

О православљу би могао сатима да разговара, о рвању такође. Годину за нама, како истиче, памтиће заувек. Постао је првак света у слободном стилу, први Србин којем је то пошло за руком. Тај 18. септембар 2023. године ушао је у анале српског рвања. Уз шампионски појас, Стеван је испунио норму за своје друге Олимпијске игре.

- Имам сачуван интервју из Журнала, кад смо разговарали после освојеног злата. Читао сам га више пута, враћао филм и тада сам рекао да се не осећам реално, као да нисам у стварности и то ме је дуго, заиста дуго држало. Шампионат сам одрадио у трансу, био сам изванредно припремљен и желео сам само златну медаљу и успео. Подршку са трибина никад не могу да заборавим, онај победнички круг на струњачи, са заставом, остао ми је урезан.

Нико на импресивнији начин није постао светски првак. Великани у категорији до 57 килограма падали су један за другим, као снопље. Имао је пет борби и у свакој бриљирао. У четвртфиналу је савладао Руса Завура Угуева (9:7), олимпијског победника из Токија и двоструког светског првака. У полуфиналу актуелног светског шампиона Зелимкана Абакарова (6:2), Дагестанца који се борио за Албанију. У финалу Јапанца Реи Хигучиа (7:4), првака света 2022. у категорији до 61 кг...

- Знао сам да могу са свима да се борим и све сам их добро анализирао, да избегнем било какву грешку. Кад рвем, увек дајем максимум и пре Светског у Београду, три недеље спаринг партнер ми је био Кубанац Реинери Ортега. Сваки тренинг сам одрадио као да се борим за најсјајнију медаљу.

Каже да није имао времена да се опусти после титуле најбољег на планети, да је гостовао на ТВ станицама, да се сликао с пролазницима...

- Уживао сам, људи око мене били су срећни и осмех задовољства данима нисам скидао. У Америци су били веома узбуђени, породица и пријатељи били су поносни. Кад сам се вратио, неке од мојих заједница, као град у којем сам одрастао и мој први клуб, приредили су ми посебну прославу. Било је незаборавно, весело и дирљиво.

И кад се радовао, мислио је на тренинге и брзо запосео струњачу. Рекао је што и многи саборци из репрезентативног тима.

- Рвање и уопште, борилачки спортови су изузетно тешки и захтевају готово свакодневни рад. Континуитет у тренингу је неминовност, ако желиш велики резултат. Увелико сам у тренажном процесу и тренутно сам фокусиран да направим много корекција и прилагођавања са Светског превнства и урадим неопходна побољшања за Олимпијске игре у Паризу. Био сам добар на Светском, победио најбоље, али увек тежим и хоћу да померам границу. Знам да то могу и нема никога коме не би могао да се супроставим.

Рекао је прошлог септембра да је освајањем Светског првенства, остварио оно што је сањао цео живот. Подсећајући се тих речи, изнео је и други животни сан.

- Имао сам 10 година кад сам после једног такмичења, рекао оцу Милошу да ћу да будем светски и олимпијски шампион. Остало је ово друго, и само сам се на то усредсредио наредних осам месеци. Мени је злато увек циљ и док будем рвао, тако ће да буде. Од Игара у Токију имам горак укус, није прошло по плану. Ни ја, ни тренер Дејан, нисмо говорили после Игара да сам био болестан пре почетка такмичења. То значи и кад си спреман и дајеш све од себе, ствари се не дешавају онако како желиш. Ово ми даје додатни мотив и ватру која гори у мени, да будем на врхунцу за Игре у Паризу. Идем у Француску са самопоуздањем и искуством првака света. Посебан је осећај, додатни мотив и одговорност, кад чекаш Олимпијске игре као актуелни светски шампион. У Паризу нападам злато - закључио је Божићну причу Стеван Мићић, званично најбољи домаћи рвач у 2023. години на основу анкете Рвачког савеза Србије.