Дупла срећа Илића

Немања и Вања Илић – рођена браћа, репрезентативци Србије, капитени Тулуза и Шартра, поново су јунаци наше Божићне приче.

Били су то и пре три године уочи најрадоснијег хришћанског празника, кад се Србија спремала за старт квалификација, такође за Европско првенство, прве испите са тада новим селектором Тонијем Ђероном. Лева крила изостала су тад, први пут за поприлично година репрезентативног стажа, из најлепшег разлога – очекивали су првенце Матео и Виктора рођене дан за даном.

Србија је тада победила и ремизирала са Француском, 20 дана касније полуфиналистом на Светком првенству у Египту...

Сад, три године касније, Србија се спрема за Европско првенство, наравно да су обојица неизоставни део тима, Немања као капитен. У међувремену породица се проширила за још два члана, Немања је пре четири месеца добио сина Луку, а Вања у марту кћеркицу Тару...

Присетили су се обојица тог Божића у „корона условима”. Признају, да је било необично што нису на терену, али не жале...

- Не, била је то дупла срећа, мада напетије него кад смо на терену – кажу углас.

Пре него се развију рукометне теме, сходно празнику, говоримо и о оном делу живота ван терена.

Како функционишете у „проширеном” саставу, шта је донело родитељство?

- Нема веће среће, поготово сад са двоје деце. Јесте тешко, умориш се, а опет си препун снаге и енергије. То је тај родитељски осећај. Кад дођем мртав уморан и видим њих двоје, опет сам спреман на „игранку” два, три сата – каже млађи Илић.

- Да, да ништа човеку није тешко – сагласан је и Немања.

Какви сте очеви, строги или попустљиви?

- Ја нисам, јер супруга често остаје код куће са њима и тешко јој је да она буде строга. Мора да има неко ко ће рећи и „не може” – искрено ће Немања.

За шта то обично кажете и да ли се сетите детињства кад су вама нешто бранили?

- Може све, али има границе – опет ће Немања, а Вања додаје:

- Из овог угла гледано свесни да је то „не може” било и за наше неко добро. Кад си дете то не схваташ, а сад гледаш на то као на нешто што је добро и за децу да се не навикавају да имају све.

Ваша имају привилегију да су тате популарне, репрезентативци, капитени?

- То јесте – каже Немања – Мада, мали су још... Свесни су, наравно, чиме се бавимо, иду на утакмице, али не толико и да ли смо популарни или не. На срећу, имамо нашу маму, њихову баку, па кад порасту, могу да виде шта смо све радили, јер она сваки чланак и фотографију из новина исече, залепи у свеску, сачува. То и даље мајка ради, а супруге Дуња и Александра, су „дигитална верзија”, оне праве фотографије, а мајка лепи. Хвала јој на томе. Једног дана ће то сигурно значити и нама и деци .

Прелиставате ли то некад заједнички?

- Ретко. Мање времена и проводимо код куће. Сад смо били само два дана. Од приче и игранке са децом нисмо ни стигли.

Кад се скупите сви заједно, зажелите се једни других, ви сами сте на 600 километара удаљености у Француској, ужелите се родитеља, баба и деда унучића, како изгледају ти дани кад дођете у Србију?

- Мислим да се ми више ужелимо родитеља – истиче Немања.

- И они једва чекају да дођемо, мада нас и посећују, али не виђамо се баш често, тако да нам је сваки тренутак драгоцен – додаје Немања.

- Кад смо ми у репрезентацији, супруге су задужене да посећују баке и деке. Са наше стране, деца имају и прабабу, Вањини са супругине стране две прабабе и прадеду, а са моје прадеду. За те фамилијарне односе су супруге задужене.

У Француској сте се већ одомаћили, већ изградили позиције, обојица сте капитени – Немања Тулуза, Вања Шартра. Немања је први стрелац Лиге...?

- Ово је 11. сезона, а продужио сам на још три, тако да ће бити укупно 15. Супруга ради, син иде у вртић.... Град је супер, имамо све што нам је потребно осим што смо далеко од фамилије, али изабрали смо тај пут, не жалимо се.... Имамо и видео позиве, па надокнадимо ту физичку одсутност – преноси Немања.

Вањи је пета година у Шартру, а има још две уговора. Да ли сте изабрали праву лигу за вас?

- Како да не, и лигу и квалитет живота – потврђује старији Илић, а млађи наставља причу:

- Кад сам дошао у Шартр потписао сам годину плус годину, да видим како и шта и на крају остао...

Играте на истој позицији, још од дана кад сте у Партизану делили место на левом крилу, па и у репрезентацији од почетка сте говорили – има места за обојицу. Има ли понекад надметања?

- То је здрава конкуренција, добро је за целу репрезентацију – сагласни су обојица. - Кад се у континуитету играју три утакмице у шест дана добро је да свако има своју улогу.

Кад год играте један против другог привлачите пажњу?

 - Желите да знате скор? – пита Немања.

- И не мора...- благог осмеха ће Вања.

- Од десет утакмица једном је победио и једном је било нерешено. Можда сам неки реми заборавио, али то је то – задиркује мало Немања.

Значи, зна се ко је старији?

- Било би глупо да је другачије... Њих има колико хоћеш сад у Шартру, Илија, Бомаштар, Колаковић, а ја сам сам. Сви хоће да се кладе у неке вечере, али их спасавам да не плаћају...

Вања стоички подноси задиркивање:

- Десиће се једном и да победимо.

Ипак, се нисте покајали што играте на истој позицији?

- Не – кажу углас – Наравно да би било боље да можемо да играмо заједно...

- Ја не бих ништа мењао – недвосмислен је Вања.

Врхунац Немањине каријере је свакако одлазак у славну Барселону 2019?

- Свакако. Јесте било шест месеци, али је било фантастично. Тај клуб заиста волим. Од малих ногу Вања је навијао за Реал, ја за Барселону. Кад сам дошао тамо већ сам познавао неке играче, било ми је лако да се уклопим, град је фантастичан, клуб организован.... Мислим да од тога нема боље. То јесте стварно врхунац свега, играо сам фајнал-фор Лиге шампиона коју нажалост нисмо освојили, али је невероватно искуство и треба га доживети.

Вања је поносан на брата и због тог достигнућа:

- Колико је он био срећан, толико сам и ја јер знам колико му је то значило. Испунио је један од дечачких снова. Његова срећа је и моја срећа. Криво ми је што нема Реал Мадрид у рукомету, па да смо одиграли неки „ел класико”. Захвалан сам и што сам имао прилике да играм против њега тад, у дресу Ла Риохе, и „откинуо” сам им бод...- присећа се млађи Илић.

- На полусезони смо већ били освојили титулу и онда сам братски дао бод... – шали се опет Немања.

Да ли међу вама постоји и тај такмичарски однос, како се зачикавате, бројите победе?

- То он броји, ја не, али то је зато што побеђује – каже Вања - Да је обрнуто, вероватно бих бројао и ја. Често нас то питају и у Францусклој пред наше утакмице. Сваки пут кад играмо против Тулуза, знам да сам ја тај који најављује утакмицу. Шалу на страну, задовољство је гледати га како игра, шта ради. Угледам се на њега. Оставио је велики траг у Француској... На утакмици, наравно дајем све од себе да будем бољи. Онако, гледамо се по дијагонали... Често ми у току утакмице да савет или скрене пажњу на нешто. Мало њих има привилегију да игра са рођеним братом или против њега... У Француској смо то Карабатићи и ми. Има „боцкања” пре утакмице, али за време меча свако гледа своје.

Падне ли по која опклада?

- Углавном у вечере или ручкове. Кад смо били мањи да му нешто доносим, одем у продавницу... Типична прича млађег брата...Мада, није превише захтеван, поштеди ме. Ја њега нисам имао превише прилике да „малтретирам”, али хоће да послуша.

Да ли сте блискији од како сте у иностранству?

- Одувек смо били блиски – прича Вања.

- Одрасли смо у истој соби, од почетка смо упућени били један на другог. Кад је Немања отишао није се много тога променило, осим што сам добио собу за себе...

Ко је мирнији, а ко темпераментнији?

- Мислим да је то очигледно – опет први одговара Вања. - Нисам иста особа ван и на терену. Сигурно је Немања мало сталоженији.

- То долази с годинама – прикључује се разговору поново Немања.

Незаобилазна тема је наравно и репрезентација. Србију за неколико дана очекује Европско првенство (10-28. јануар) у Немачкој, на коме су олимпијске квалификације прокламовани циљ. Немања је већ читаву деценију, од Светског првенства у Шпанији 2013.део државног тима, Вања од Европског шампионата у Хрватској 2018... Немања је због повреде мишића прескочио турнир у Шпаанији, али ће се већ на на Бадњи дан прикључити саиграчима у Барселони, одакле Орлови и иду за Минхен.

Већ сте прекаљени, свашта сте прошли?

- Срећни смо и и задовољни, увек кад смо у репрезентацији. Ово је први пут да су „Немци” завршили раније и да почињемо припреме сви од почетка, што мења ствар и олакшава све. Форма се дотерује. Важан је тајминг – капитенски смирено ће Немања.

Немања мало „спушта лопту”:

- Имамо капацитет да победимо сва три противника из групе – Исланд, Мађарску и Црну Гору. Међутим, саиграчима сам рекао да не волим што се већ говори о квалификацијама за Олимпијске игре, а нисмо још ни почели Европско првенство. Не би требало тако, већ од утакмице до утакмице, да тражимо најбољи могући пласман. Ако нас то одведе у квалификације, дивно, али нећемо да се зауставимо ту...

Сагласан је са тим размишљањем и Вања, уз опаску да се не баве много очекивањима или коментарима јавности:

- Не, не обазиремо се на коментаре, научили смо да нас не дотичу. Знамо шта заједно проживљавамо и то је једино важно. Знамо наш „мали круг великих људи”, до чијег нам је мишљења стало и једино је важно да смо чисти пред њима. Свакако да би круна ове генерације била да се квалификујемо – каже Вања, а Немања уместо закључка додаје:

- Нико то не жели више од нас.