Први Божић у Србији

Марко Стаменић рођен је 2002. у Велингтону, на Новом Зеланду, делу планете на коме је самостална Србија направила највећи фудбалски резултат у историји.

Отац Новосађанин у потрази за бољим животом и егзистенцијом још као младић отиснуо се у удаљену земљу. Велики фудбалски заљубљеник тешко да је и сањао да ће једног дана његов наследник да заигра у дресу најтрофејнијег клуба у домовини.

Још мање је могао да замисли да ће син Марко за Божић, неке тамо далеке 2024, да окупи комплетну фамилију у Београду.

Случајно или не, талентованог везисту прошлог лета фудбалска судбина довела је из Копенхагена у Црвену звезду, где је брзином светлости покупио симпатије навијача.

И да не заборавимо - божићни интервју овог пута радили смо на енглеском, Марко је обећао да ће следећи разговор да буде на српском језику.

Рођени сте на Новом Зеланду, која су ваша прва сећања на новогодишње и божићне празнике?

- Божић је увек био специфичан моменат у нашој породици, шта год се дешавало сви смо били око једног стола. Увек је тај дан посебан, са јединственом атмосфером и енергијом, тако је било кад сам био дете, данас, такође.

За овај Божић променићете дестинацију?

- Одлучили смо да Божић прославимо у Београду. Одмах по окончању полусезоне, отишао сам на Нови Зеланд, било је лепо видети породицу и пријатеље, као и увек. Међутим, за пола године колико сам у Звезди упознао сам много нових другова и чланова породице, које пре нисам знао. Зато смо одлучили да новогодишње и божићне празнике проведемо сви скупа, први пут у Београду.

Шта сте у новој години пожелели себи?

- Желео бих, пре свега, да постанем боља особа него прошле године, то је увек испред свега. Наравно, после тога иду жеље везане за каријеру, имам велике амбиције у том смислу. Нова година је увек нова шанса за доказивање - за мене и клуб у коме играм.

Шта бисте пожелели читаоцима Спортског журнала?

- Здравље, пре свега. Све друго у животу мање је важно. Желим им да проведу празнике у кругу најближих, да буду срећни и весели.

Прошло је одређено време, утисци су се слегли, како сад гледате на учешће Црвене звезде у Лиги шампиона?

- Једно је сигурно: могли смо до много бољих резултата. Сви смо разочарани, самим играма и не толико, међутим, могли смо много више. Највише бисмо волели да нова сезона у Лиги шампиона крене одмах, да докажемо и себи и другима колико заиста можемо.

Шта недостаје Црвеној звезди да направи бољи резултат у елитном такмичењу?

- Нажалост, увек недостаје време. Не бих да тражим изговоре, али прошлог лета стигао је велики број нових играча, тешко је преко ноћи све то спаковати у тим који функционише у складу са стварним квалитетом. Потребно је извући поуке из ове сезоне, морамо да будемо свесни где смо грешили.

Како сте задовољни својом полусезоном у најтрофејнијем српском клубу?

- Тешко ми је да одвојим сопствени учинак од тимског, па је и одговор на ово питање сличан. Видели смо где смо у Лиги шампиона, научили смо да на тако јакој сцени и најмање грешке умеју скупо да коштају. Један потез, погрешан пас, тренутак непажње могу да одлуче утакмицу. Надам се да смо сви то научили.

Можете ли да упоредите Марка Стаменића у тренутку кад је промовисан на Златибору прошлог лета и данас, после пола године у Београду?

- Научио сам много, о животу и фудбалу. Пре свега, како да се носим са различитим видовима притиска. Драго ми је да осећам да учим у овим годинама, објективно - и даље сам млад играч.

На почетку сезоне важили сте за једно од откровења, можда и највеће, међутим, како је време одмицало све више сте седели на клупи. Како сте то доживели као млад фудбалер?

- Није моје да процењујем ко треба да игра или не, важно је да будеш искрен према себи. Свестан сам да сам на неким утакмицама морао боље, на тренеру је да процени шта је добитна комбинација, колико год се нама то свиђало у датом тренутку.

Звездин дрес често није лак, потребно је време, као што сте и сами рекли, да се осети атмосферу у клубу. То се најбоље види на Хванговом примеру?

- Слично је као и у сваком другом клубу кад сте новајлија, једноставно, ново окружење подразумева период адаптације, некоме краћи, некоме дужи. Звезда јесте посебан клуб, очекивања су највећа на сваком мечу, али - баш на сваком.

Бивши тренер Барак Бахар „гурнуо је у ватру” приличан број младих, посебно су се истакли момци из генерације 2005: Коста Недељковић и Јован Мијатовић?

- Не знам да ли су бољи момци или играчи, то стварно не кажем из куртоазије, заиста је тако. Задовољство је гледати их колико озбиљно тренирају и напредују. Коле је, практично, стандардан, док је Мијатовић заслужио још већу минутажу, то је моје скромно мишљење, спасавао нам је главу више пута кад нико други није имао решење.

Њихове игре нису промакле клубовима по Европи. Као неко ко има иза себе одређено међународно искуство, какав савет бисте им дали, да ли је сувише рано за иностранство?

- Поникли су у Звезди, од малих ногу припремани за велику сцену. Знам да желе да оставе траг у дресу који су годинама сањали, као и ја, уосталом. Међутим, потребно је да сами осете моменат кад је време за одлазак, то је, ипак, индивидуална одлука. Оно што знам: лепо је играти пред Делијама, непроцењиво.

Велика је разлика у квалитету између Европе и домаћих такмичења. Сви су очекивали да ће Звезда ове сезоне можда лаганије него икада да освоји титулу, рекло би се да сте се после три пораза у полусезони прилично опекли?

- Још од првог пораза звук за узбуну се упалио, међутим, са ове дистанце, могуће да нас је Лига шампиона одвукла у психолошком смислу и да нисмо били довољно фокусирани на првенство. И даље сматрам да смо без конкуренције у Србији, али сваки противник заслужује пуно поштовање и максималну концентрацију. Рачуница је проста: Лигу шампиона следеће сезоне нећемо ни да играмо уколико не будемо први у Супер лиги.

Звезда је шест година узастопно првак, уз три дупле круне, колико је тешко носити се са притиском кад вас унапред прогласе за шампиона?

- Опет, ствар је индивидуална, али не верујем да било ко у клубу верује да ће титула да се освоји сама од себе. Од тог трофеја, практично, све зависи - пласман у Европи, статус клуба и финансије. Много је лакше да се фокусирамо сад кад је европска прича завршена.