Београдски Змај са срцем звездаша

Шта је потребно да постанете врхунски фудбалски тренер? Наслеђени ген, подршка породице, амбиција, посвећеност, примена педагогије, храброст, љубав према игри, спремност и способност да учите и из других спортова...?

Ако следите пример Марка Савића, младог стратега који са Вождовцем, најмлађим тимом Супер лиге, безбрижно зимује и са покрићем сања о Европи, одговор је – све наведено.

- Покојни отац Аца био је професор у школи, али и аматерски фудбалер и тренер. „Инфицирао” ме, водио и на утакмице. Откад знам за себе, лопта ми је била једина играчка, кренуо сам и да тренирам, у Звезди – почео је причу Марко Савић.

Откуд баш Звезда?

- Отац и деда били су звездаши, са мајчине стране - све партизановци. Ја сам, ето, превагнуо на црвено-белу. Ишао сам на селективне утакмице, узели су ме у предпетлиће на Маракани, где сам остао пет година.

Каква су вам сећања?

- Феноменална, ту ми је можда и усађена љубав према овом послу, тренирале су ме легенде - покојни Дакић и Тома Милићевић. Иако нису водили моју генерацију, ту су били и Куле Аћимовић и Дуле Савић, Пижон је био кратко, па прешао у први тим. Са клупа су командовали бивши играчи, допринели да из моје генерације 1984. изађе можда и највише првотимаца. Био сам довољно талентован да будем у Звезди, не и да дођем до тог статуса.

Шта сте посебно ценили код поменутих тренера?

- Велику дозу озбиљности и способност да разумеју децу, после и старије момке. Били смо професионалци већ са 11, а да нико није помињао ту реч. Остале су ми урезане речи Томе Милићевића да „једном кад си играч Звезде, цео живот си играч Звезде”. Говорио је и да „ниси играч Звезде само на стадиону, већ и у школи, граду...” Представљамо је увек и свуда. То је наша привилегија и обавеза, производ васпитања на којем сам бескрајно захвалан. Нема цену.

После Звезде...?

- Са непуних 17 отишао сам у ОФК Београд, био у Железнику, за сениоре дебитовао у Обилићу, па кренуо пут Бугарске, у Рилски Спортист и Спартак из Варне, међутим... Каријера није ишла по плану, повреде су чиниле своје, са 25 ставио сам тачку.

Одмах сте упливали у тренерске воде?

- Имао сам на кратко дилему, али ме је Никола Јелић, пријатељ из детињства и некадашњи тренер, сад директор Звездине школе, нагнао да пробам. Отишао сам код њега, тад у Жарково где је радио са мојим оцем и већ на првом тренингу осетио... То је то! Преузео сам малишане до пет година и упоредо даље едуковао.

Из Жаркова сте, на позив Јелића, отишли и у Краснодар?

- Да. Задржао сам се две године, па због болести оца вратио у Београд, стигао први пут у Вождовац. Десетак дана био сам и у Звезди, турбулентан период који не бих апострофирао. На позив Александра Рогића да му будем помоћник отишао сам у Левадију. Подигли смо пехаре Купа и Суперкупа, пре него што сам преузео омладинце Змајева и кратко помагао Јовану Дамјановићу у првом тиму, током короне.

Следио је и повратак у Левадију, први посао на месту шефа струке - из снова?

- Освојили смо све, оба купа и првенство, па је стигла и трећа позивница са крова, за први тим. И, ево ме.

Шта вас је први пут привукло у Браће Јерковић?

- Пеђа Ранђеловић, пријатељ из Краснодара, запослио се у Омладинској школи Вождовца и рекао ми да је добар пројекат, тада са Дамјановићем у улози спортског директора. Нашли смо се на истим таласним дужинама и преузео сам генерацију 2001, која ме „прати” све време - и данас. Неки од момака који су све време били ту и пробили се у први тим су Драган Стоисављевић, Марко Ивезић, Един Ајдиновић...

Другу годину у низу најмлађи сте тим лиге?

- Таква је стратегија клуба, младих играча никад се нисам плашио. Имам и ту срећу да слику о квалитету ових дечака носим из млађих категорија, отуд и вера да можемо нешто да направимо. До сада их је 15 дебитовало у Супер лиги, што је посебно задовољство.

Све уз буџет који не спада у више?

- Мислим да је најнижи у лиги, али је организација европска. Руководство има идеју, штаб чине момци са искуствима из Звезде и Партизана, што омогућава лаку и брзу селекцију, без много новца. Услови су одлични, спремност да много младих ставимо у исто време је наш велики адут, а познато је и да се овде, у дан, добија све што се потпише! Нема хаоса, одскакања, ни панике.

Колико вам, у раду са тимом пуним бонуса, значи што сте и сами веома млади?

- Са 39 ја сам, заправо, један од старијих у штабу! Није нам тешко да се поистоветимо са играчима. Живим чак у убеђењу, можда илузији, да ћу и као старији тренер имати разумевања. Ваљда не грешим.

За људе који прате Вождовац, прва асоцијација бескомпромисно нападачки приступ, офанзива кроз посед, какву и ви гајите?

- Убеђен сам да овај стил доноси резултат. Красио је Левадију док сам са њом, као најискуснијим тимом у Естонији, уз 71 одсто поседа освајао триплу круну, у ери кад је Флора побеђивала Партизан у Европи. Сад краси најмлађи тим Супер лиге Србије. Године ми нису важне. Овакав стил даје ми самопоуздање и кад бодови изостану. Од њега никада не одступам.

А, ко је Марко Савић ван терена?

- Ожењен сам Драганом, професорком српског језика, са којом имам сина Милоша (6) и кћеркицу Тару (4). Породичан човек.

Заједно сте, приликом фудбалских путовања, мењали средину?

- Они су се намештали где сам ја. Није било увек једноставно, али је носило бенефите. Син је већ са четири године говорио енглески, српски и руски, кћерка ишла у руски вртић, спознали различите културе, изградили се много више него ја у њиховим годинама.

И Милоша привлачи „бубамара”?

- Врло је интелигентан, можда не толико спортски тип, али и он и Тара још су мали. Заједно са супругом не пропуштају мечеве на крову, кад год могу придруже се и мајка и сестра. Као и кад сам играо, воле да дођу, и ја волим да су ту. Огромна су подршка.

Фудбалски ген, дефинитивно, није једини?

- Осим оца, из света просвете су и мајка, ујак и деда, чак је и супруга професорка. Сигурно ми је и то што сам окружен педагозима помагало у каријери. Истовремено, опет поред оца, добар аматерски играч био је и стриц Жикица. Све има своје. Чак мислим да ми је отац постао тренер јер је у мени видео потенцијал. Радио је у Кнежевцу, био посебно вичан млађим категоријама. Захваљујући њему, о тренерском послу имао сам и богато предзнање, упијао. Слично нам је и опредељење.

Офанзивном тренерском потпису кумовало је и то што вам је отац био нападач, а ви предњи везни?

- Биће да је тако, утолико пре јер сам био одличан техничар, игра с лоптом била ми је главни адут. Кад додамо ту и Звезду, где напад „мора да буде”, исход је очекиван.

У слободно време...?

- Много волим да играм и гледам кошарку, толико да Евролигу увек бирам пре Лиге шампиона! Посебно обожавам тренере, не пропуштам семинаре и документарце о Жељку, Дуди, Карију Пешићу...

Да ли се и њихова знање могу „пресадити” на травнату подлогу?

- Врло лако! Једно се игра рукама, друго ногама, готово све остало се може „селити” између спортова, малтене „копи-пејст”. Правила су другачија, али се зна да је игра „човек на човека” узета из кошарке, зонска одбрана из рукомета, да су вођење групе и психологија готово исти...

Шта бисте ви, најрадије, пренели другима?

- Волео бих да кажем да, иако сам сина три минута после рођења учланио у Звезду... Никад, ни у једном спорту, није било да нисам навијао за Партизан у Европи. И то баш! Наравно, ако игра против Крагујевчана, ја сам због Звезде за Раднички, али без негативних осећања. Нажалост, код дела људи су се родила, почели су да воле свој клуб тако што мрзе други. То је катастрофа! Љубав према Звезди не стављам на кантар, нити може да се измери, али увек изузетно поштујем црно-беле. Партизан је гигант, то увек хоћу да подвучем – поентирао је Марко Савић, елоквентни, непосредни, директни представник талентованих, а већ успешних, младих тренерских снага, способних да унесу промене у фудбал, те позитивне вредности, ако је среће, прелију ван оквира правоугаоника.