“Лопта је поштена, пружи увек оно што си заслужио”

Вера је од давнина присутна у бићу Славка Перовића, дубоко утемељена у оквиру породице. Самим тим, с великом радошћу дочекује се највећи хришћански празник, за спортског директора Радничког 1923 нешто посебно.

- Верник сам искључиво због себе и не бих желео да све ово што ћу да кажем добије другачију конотацију. Откада знам, у мојој породици Божић и Васкрс обележавали су се у складу с традицијом православља, радост коју сам осетио као мали нешто је чега се и данас сећам и што је увек присутно приликом обележавања за мене најзначајнијих празника – истиче рођени Шумадинац и некадашњи голгетер Радничког, Обилића, Црвене звезде, Напретка, Рада, Манисе, Алање, Денизлија, Истанбула и Динама из Букурешта.

Каријера професионалног фудбалера донела је и честа одсуства из породичног дома, међутим, то никада није био проблем да се Божић обележи на прави начин.

- Живот у иностранству ограничава нам могућност традиционалних обичаја - одласка на сечу бадњака или божићне литургије уочи и при самом празнику. И поред тога, увек сам се трудио да празнични дух буде присутан сходно географском подручју, могућностима и професионалним обавезама. Играо сам у Турској и Румунији и никада и нигде нисам имао проблема везано за исказивање вере.

Сам појам вере свако доживљава на свој начин. Перовић сматра да се спортисти више и брже пронађу у вери - због преко потребног мира за припрему и такмичарски наступ, сигурности и исправности коју сама доноси.

- Кад је фудбал у питању вера ми је помогла у битној ствари: почео сам да живим убеђен у то да ћу на крају дана, месеца или године да добијем управо оно што сам и колико заслужио. То је нешто што се стално трудим да причам играчима, поготово млађима, једну реченицу им стално понављам – лопта је поштена, пружи увек оно што си заслужио, ни мање, ни више! Можда живимо у убеђењу да смо у неком тренутку заслужили више, али крајњи скор је само оно што смо завредели искључиво радом, посвећеношћу, одрицањем и талентом...

У младости, осим по играчком умећу, Перовић је знао да „заблиста” и ван терена. На срећу, на време је схватио куда би та друга страна могла да га одведе, брзо се вратио на исправан пут.

- Најблаже речено, био сам несташан – на терену и ван њега, као и већина омладине. Живео сам у убеђењу да је битно бити другачији, пре свега изгледом и понашањем. Имао сам периоде кад сам био офарбан у плаво, фазу шатиране косе и још нешто уз то, што није примерено и нервира околину. Уживао сам да будем конфликтан, нисам био свестан да ми све то уназађује каријеру и занемарује таленат. Све те специфичности ништа ми доброга нису донеле.

Ранко Стојић, председник и финансијер клуба у којем је у 22. години играо, одлучио је да суспендује Славка и после лоших шест месеци у играчком и такмичарском смислу пребаци у „Б” тим, где је играо и тренирао с млађима, знатно испод реномеа који је уживао.

- Упоредо с тим, играчи слабијег квалитета, професионалнији и мирнији, правили су трансфере и завидне искораке. Све то ме је прилично „отрезнило” и променило перцепцију гледања радне навике и самог понашања и, као знак с неба, појавио се долазак Марка Николића за шефа стручног штаба Рада. Рехабилитовао ме је и указао поверење, с новим ставом и карактером све то сам искористио и направио значајне помаке у каријери.

Перовићу је тешко да одговори да ли би као спортски директор у екипи волео играча сличних особина:

- Не дај Боже да из тих дана имам једног Славка у тиму, „изгинули” бисмо обојица. Тачније, отерао бих га после три дана. Марко Николић је знао да ми приђе на прави начин, извуче најбоље и то сам му вратио на терену и ван њега. Свуда где сам играо био сам озбиљан карактер, такмичар и лидер и у том аспекту бих се са једним таквим играчем добро слагао. У тимовима где постоје лидери, некада није потребан тренер или директор, доста позитивних ствари дешава се и решава у самој свлачионици или на терену.

Један од догађаја који је обележио каријеру, на жалост у негативном смислу, јесте детаљ с дербија румунског првенства између Стеауе и Динама из Букурешта, за који је Перовић играо. Око 40. минута дошло је до немилог догађаја, дефанзивац Стеауе Кристеа нокаутирао је Србина шутнувши га из све снаге директно у главу током борбе за лопту.

- Од доласка у румунски фудбал почеле су перипетије везано за добијање лекарске дозволе због срчане аномалије, коју имам од рођења. Све то, уз нокаут који се десио, као и паузу због коронавируса, проузроковало је чињеницу да сам престао да уживам у фудбалу. Као човек који није навикао да нешто ради „на пола”, нисам желео да варам ни себе, нити неке будуће послодавце, иако сам у том тренутку био најбољи стрелац тима, са одличном сезоном. Устао сам једно јутро, рекао „ово је крај”, сви су причали да сам „луд”, али се не кајем због одлуке. Веровао сам и верујем да уколико си исправан у односима према спорту и људима, да ће то на неки начин да ти се врати. Кристеа ми се није јавио директно, не говори енглески, већ преко Богдана Планића, пренео ми је извињење и жал што се све то догодило. Ниједног тренутка нисам помислио да се радило о намери, тако да извињење и није било потребно. Мој стил и начин играња носио је одређене ризике.

Са непуних 35 увелико као спортски директор „кумује” успесима Радничког 1923, упоредо обавља високе функције у савезима на нивоу Крагујевца, ФСРЗС...

- Највећи плус што сам из копачки ушао у „фотељу”: и даље могу да размишљам главом фудбалера и знам и разумем како се осећа. Наравно, фудбал сад гледам из неке друге перспективе...