“Lopta je poštena, pruži uvek ono što si zaslužio”

Vera je od davnina prisutna u biću Slavka Perovića, duboko utemeljena u okviru porodice. Samim tim, s velikom radošću dočekuje se najveći hrišćanski praznik, za sportskog direktora Radničkog 1923 nešto posebno.

- Vernik sam isključivo zbog sebe i ne bih želeo da sve ovo što ću da kažem dobije drugačiju konotaciju. Otkada znam, u mojoj porodici Božić i Vaskrs obeležavali su se u skladu s tradicijom pravoslavlja, radost koju sam osetio kao mali nešto je čega se i danas sećam i što je uvek prisutno prilikom obeležavanja za mene najznačajnijih praznika – ističe rođeni Šumadinac i nekadašnji golgeter Radničkog, Obilića, Crvene zvezde, Napretka, Rada, Manise, Alanje, Denizlija, Istanbula i Dinama iz Bukurešta.

Karijera profesionalnog fudbalera donela je i česta odsustva iz porodičnog doma, međutim, to nikada nije bio problem da se Božić obeleži na pravi način.

- Život u inostranstvu ograničava nam mogućnost tradicionalnih običaja - odlaska na seču badnjaka ili božićne liturgije uoči i pri samom prazniku. I pored toga, uvek sam se trudio da praznični duh bude prisutan shodno geografskom području, mogućnostima i profesionalnim obavezama. Igrao sam u Turskoj i Rumuniji i nikada i nigde nisam imao problema vezano za iskazivanje vere.

Sam pojam vere svako doživljava na svoj način. Perović smatra da se sportisti više i brže pronađu u veri - zbog preko potrebnog mira za pripremu i takmičarski nastup, sigurnosti i ispravnosti koju sama donosi.

- Kad je fudbal u pitanju vera mi je pomogla u bitnoj stvari: počeo sam da živim ubeđen u to da ću na kraju dana, meseca ili godine da dobijem upravo ono što sam i koliko zaslužio. To je nešto što se stalno trudim da pričam igračima, pogotovo mlađima, jednu rečenicu im stalno ponavljam – lopta je poštena, pruži uvek ono što si zaslužio, ni manje, ni više! Možda živimo u ubeđenju da smo u nekom trenutku zaslužili više, ali krajnji skor je samo ono što smo zavredeli isključivo radom, posvećenošću, odricanjem i talentom...

U mladosti, osim po igračkom umeću, Perović je znao da „zablista” i van terena. Na sreću, na vreme je shvatio kuda bi ta druga strana mogla da ga odvede, brzo se vratio na ispravan put.

- Najblaže rečeno, bio sam nestašan – na terenu i van njega, kao i većina omladine. Živeo sam u ubeđenju da je bitno biti drugačiji, pre svega izgledom i ponašanjem. Imao sam periode kad sam bio ofarban u plavo, fazu šatirane kose i još nešto uz to, što nije primereno i nervira okolinu. Uživao sam da budem konfliktan, nisam bio svestan da mi sve to unazađuje karijeru i zanemaruje talenat. Sve te specifičnosti ništa mi dobroga nisu donele.

Ranko Stojić, predsednik i finansijer kluba u kojem je u 22. godini igrao, odlučio je da suspenduje Slavka i posle loših šest meseci u igračkom i takmičarskom smislu prebaci u „B” tim, gde je igrao i trenirao s mlađima, znatno ispod renomea koji je uživao.

- Uporedo s tim, igrači slabijeg kvaliteta, profesionalniji i mirniji, pravili su transfere i zavidne iskorake. Sve to me je prilično „otreznilo” i promenilo percepciju gledanja radne navike i samog ponašanja i, kao znak s neba, pojavio se dolazak Marka Nikolića za šefa stručnog štaba Rada. Rehabilitovao me je i ukazao poverenje, s novim stavom i karakterom sve to sam iskoristio i napravio značajne pomake u karijeri.

Peroviću je teško da odgovori da li bi kao sportski direktor u ekipi voleo igrača sličnih osobina:

- Ne daj Bože da iz tih dana imam jednog Slavka u timu, „izginuli” bismo obojica. Tačnije, oterao bih ga posle tri dana. Marko Nikolić je znao da mi priđe na pravi način, izvuče najbolje i to sam mu vratio na terenu i van njega. Svuda gde sam igrao bio sam ozbiljan karakter, takmičar i lider i u tom aspektu bih se sa jednim takvim igračem dobro slagao. U timovima gde postoje lideri, nekada nije potreban trener ili direktor, dosta pozitivnih stvari dešava se i rešava u samoj svlačionici ili na terenu.

Jedan od događaja koji je obeležio karijeru, na žalost u negativnom smislu, jeste detalj s derbija rumunskog prvenstva između Steaue i Dinama iz Bukurešta, za koji je Perović igrao. Oko 40. minuta došlo je do nemilog događaja, defanzivac Steaue Kristea nokautirao je Srbina šutnuvši ga iz sve snage direktno u glavu tokom borbe za loptu.

- Od dolaska u rumunski fudbal počele su peripetije vezano za dobijanje lekarske dozvole zbog srčane anomalije, koju imam od rođenja. Sve to, uz nokaut koji se desio, kao i pauzu zbog koronavirusa, prouzrokovalo je činjenicu da sam prestao da uživam u fudbalu. Kao čovek koji nije navikao da nešto radi „na pola”, nisam želeo da varam ni sebe, niti neke buduće poslodavce, iako sam u tom trenutku bio najbolji strelac tima, sa odličnom sezonom. Ustao sam jedno jutro, rekao „ovo je kraj”, svi su pričali da sam „lud”, ali se ne kajem zbog odluke. Verovao sam i verujem da ukoliko si ispravan u odnosima prema sportu i ljudima, da će to na neki način da ti se vrati. Kristea mi se nije javio direktno, ne govori engleski, već preko Bogdana Planića, preneo mi je izvinjenje i žal što se sve to dogodilo. Nijednog trenutka nisam pomislio da se radilo o nameri, tako da izvinjenje i nije bilo potrebno. Moj stil i način igranja nosio je određene rizike.

Sa nepunih 35 uveliko kao sportski direktor „kumuje” uspesima Radničkog 1923, uporedo obavlja visoke funkcije u savezima na nivou Kragujevca, FSRZS...

- Najveći plus što sam iz kopački ušao u „fotelju”: i dalje mogu da razmišljam glavom fudbalera i znam i razumem kako se oseća. Naravno, fudbal sad gledam iz neke druge perspektive...