Журнал у Скопљу у посети легенди - Петар: Нисам хтео у Џорданов Чикаго без 20 минута

Имао је 21 годину кад се са Југопластиком први пут попео на европски трон. Учествовао је у освајању две од три титуле Купа шампиона великана из Сплита. У сјајној каријери постао је прва легенда Ефес Пилсена, деведесетих година не толико моћног да освоји најпрестижнији трофеј на Старом континенту. Оставио је неизбрисив траг у турској и италијанској кошарци. Сувишно је и помињати да Македонија бољег кошаркаша није имала, вероватно и неће. Осврт на каријеру и ставови о актуелним темама Петра Наумовског божићни су поклон читаоцима Спортског журнала.

Захваљујући Живку Здравкоском, дугогодишњем дописнику нашег листа из Скопља, некадашњи ас поред Сплита и матичног Работничког, Бенетона, Монтепаскија, Милана и Улкера, без размишљања пристао је на интервју. У кафић Галери у ширем центру Скопља стигао је са жељом да пре свега изађе у сусрет нама, поготово што годинама већ не говори за македонске медије.

Као бившег председника КС Македоније Наумовског брине тренутно стање у клупској и репрезентативној кошарци бивше југословенске републике:

- Резултати говоре да нисмо у доброј ситуацији. Док сам био први човек организације наишао сам на проблеме. Смањио сам број странаца са шест на четири. Тенденција је била да их буде три, па два. Желели смо да на тај начин добијемо већи број репрезентативаца, масовношћу да дођемо до квалитета. Клубове су водили челници општина и били су им битни само добри резултати, мислећи да ће им то донети победе на изборима. Наравно да њихови мандати нису зависили од кошарке.

Више пута Петар је као челник Савеза пролазио кроз проверу поверења.

- За четири године имао сам четири пута изборе. Кошаркашки људи су ме подржавали. Гласање је било тајно, у јавном бих изгубио. Општине утичу на клубове јер издвајају финансијска средства и омогућавају коришћење дворана. Федерација то није могла да им пружи.

Наумовски је водио КФМ од 2015. до 2019.

- Данас је из тог периода 10-12 играча у А селекцији. Кад би клубови почели да раде како треба македонска кошарка би ишла напред. Не улажу ни труд, ни новац у младе играче. Без тога не можемо да имамо ни добру репрезентацију, нити лигу. Потребан је циклус од четири, пет година за стварање кошаркаша. Како се у тај процес није ни ушло, ситуација не може да се поправи. Свако ко је у кошарци у Македонији више покушава да нешто извуче, уместо да пружи. Ваучере добијене од државе троше на плате. Са својим тимом хтео сам да све дамо, јер нам је овај спорт омогућио да будемо финансијски независни. Рачун Федерације био је 20 година блокиран. Пуних 16 функционисала је као приватна фирма. Биле су ми потребне четири године да вратим Савез себи. Да смо имали пара урадили бисмо више. Одласци младих селекција на турнире у Србији и Турској допринели су напретку играча. Они носе нашу кошарку.

Петар је одустао од намере да поново ради у КФМ.

- Тешко је сарађивати са људима другачијег мишљења. Нисам знао 2001. да је тако. Упознао сам их и убудуће нећу губити време с њима. У Србији, Хрватској и Словенији савези треба сaмо да нађу доброг селектора, све остало имају за разлику од нас. Не могу да помогнем и зато не планирам повратак. Ни те 2015. нисам желео да будем функционер, кум и некадашњи тренер Заре Маркоски рекао ми је да прихватим понуду. Добро је што сам стекао то искуство.

Постојала је могућност да Наумовски уплови у тренерске воде.

- Божа Маљковић ме добро познаје, као и Маркоски и они кажу да бих био одличан тренер. Нисам хтео да почнем од рада са млађим категоријама, нити у мањим клубовима. Тражио сам од заинтересованих два, три месеца уговора и минималну плату. Видели бисмо за то време да ли је тренерски посао за мене. Дружење са Сашом Ђорђевићем у Милану допринело је да не седнем на клупу. Сале ми је рекао да бежим од тога, јер је толико незахвално.

Није ту ипак, био крај покушајима клубова да Петра наговоре на нови изазов.

- У Мадриду је током фајнал-фора 2011.  проглашено 50 најбољих играча у историји Евролиге. Пришао ми је потпредседник Ефес пилсена и рекао ми да треба да одем на семинар у Кушадаси и добијем лиценцу. Отишао сам, био је тамо и Светислав Пешић, мој некадашњи саиграч Уфук Сариџа. Предложили су ми после тога да будем помоћник Ергину Атаману. Одговорио сам им да договор није био такав. Причали су да сам задужио клуб, у моје време новинари су га звали Петар пилсен. Атамана знам осам година, шест година ми је био у стручном штабу Ефеса, годину у Монтепаскију и исто толико у Улкеру. Знам како размишља од понедељка до недеље. Да су ми рекли да будем асистент Жељку Обрадовићу, Дуди Ивковићу био бих то десет година. Предлогом да помажем Атаману су ме деградирали. Могли су да чекају да он заврши мандат и онда ме позову. На то место дошао је Сариџа.

Није ишчезла жеља легенди македонске кошарке да преузме командну палицу поред терена.

- Тражио бих клуб са већим буџетом. Само се тако може до успеха. Хајде да видимо шта би Жељко Обрадовић урадио да му вратимо домаћи Партизан са српским играчима или како је било док је на клупи седео Душко Вујошевић. Атаману у Панатинаикосу такође, купили су му 15 играча и катастрофално почели, па сад доводе још појачања. Сад има 20 нових, да клуб не може да ангажује толико новајлија да ли би он био добар тренер. Мало сутра. Не желим да крећем испочетка, изгубим слободу и проводим више времена са мојом децом, што ми је најважније иако су одрасли. Тајминг заправо, није лош, али видећемо. Ефес се одлучио за младог тренера Ердема Џама. Једина референца му је учешће у стручном штабу Жоца, док су мене тренирали Аца Николић, Божа Маљковић две године. Могао сам више да научим него он, био сам вођа екипе на терену. На почетку тренерске каријере битно је да има ко да ти покрене вијуге, као што је Аца Николић Божи и Жоцу.

Дрес Наумовског подигнут је под сводове дворане "Абди Ипекчи" у Истанбулу. Петар путује у Турску и гледа утакмице клуба у којем се прославио.

- До пре две године ишао сам често. У последња 24 месеца нисам био. Увек се видим са пријатељима. Људима из Ефеса сам рекао да желим да седнем сам негде у ћошку, да ме нико не види. Рекли су ми да морам да будем у првом реду до терена. Публика ме је поздравила, на полуврему су многи долазили да попричамо. Сад ми је напорно, али не могу да одбијем Ефес. Могуће је да ме због тога воле. Увек сам био доступан. Био сам једини страни играч у клубу који је говорио турски. Кад сам стигао у Истанбул нисам знао да кажем ни здраво. Научио сам  гледајући филмове са синхронизованим преводом. Саиграчи су ми после шест, седам месеци рекли да више неће са мном да причају на енглеском и помогли ми да савладам турски. Требало ми је годину дана. Упола мање времена требало ми је за италијански.

Васа Мицић оставио је дубок траг у Ефесу, освојио је две узастопне титуле првака Европе, уз МВП награду. Наумовски нема најважнији континентални трофеј са великаном из Истанбула, али стигао је у време кад се турска кошарка тек подизала чему је и те како допринео.

- Верујем да ће Ефес и Мицићу подићи дрес, као што је мени. Урадио је много за мање времена. Ја имам Куп Радивоја Кораћа. Емотивно, то је сасвим другачија прича, Турци су везани за мене као да сам им прва љубав. Играо сам са десет домаћих играча, а Мицић са 11 странаца. Да сам их ја имао поред себе жмурећи бих побеђивао. Нећу да подижем себе, а спуштам Васу, али сад је потпуно другачија ситуација. Мицић је сјајан момак и заслужио је да добије клупско одликовање.

Најзанимљивија прича у каријери Петра Наумовског је одбијање понуде Чикага, шампионског тима НБА лиге са Џорданом, Пипеном, Кером, Кукочем и осталима.

- Сведок је био Ивица Дукан. Нас двојица се познајемо још из Сплита. Нисмо играли заједно јер је он већ завршио каријеру, а ја сам седео на клупи. Било је то 1996. Дукси је радио у Чикагу. Позвао ме је и рекао ми је да немају плејмејкера и желе мене. Понуда је износила 750.000 долара бруто. Одговорио сам му да у Ефесу имам 1,3 милиона нето. Нису могли да ми гарантују више, јер им је буџет лимитиран. Џордан је узимао највише пара, осталима колико остане. Кер је зарађивао исто тих 750.000. Пошто ми је увек било најважније да побеђујем, сложио сам се да дођем, али под условом да кад сам здрав играм бар 20 минута у свакој утакмици. Желео сам да се докажем, брзо изађем из тог и добијем бољи уговор. Дукан ми је причао да имају приватни авион, тренирао бих са највећим звездама. Мени би било најважније да играм. За те паре да узимам неком Американцу хлеб из уста, тај ми не би ни дозволио. Побили бисмо се. Ивица је рекао да је за мој захтев морао да пита Фила Џексона. Након три дана пренео ми је тренерову поруку да то морам да заслужим на тренингу. Нисам желео да ризикујем са 28 година и одрекнем се већих пара у Турској.

Незаборавног плејмејкера није фасцинирао шампионски Чикаго и играње са Мајклом Џорданом.

- Тих година био сам у сјајној форми. Није ми био проблем да постигнем 40 поена било ком клубу у Европи. Ни данас ми није жао зато што видим шта је сваком спортисти битно након каријере. Кад одем у продавницу ништа ми не дају бесплатно. Да сам хтео, тренирао бих са Чикагом, освојио шампионски прстен, али не бих био испуњен ако не бих играо.

Још је великих играча који нису играли у америчкој професионалној лиги попут Дејана Бодироге.

- Он је био превише паметан и знао је да тамо не би био оно што је представљао у Европи. Ја сам био брз, једино што нисам имао тако добар скок, али да играм два на два, прођем, шутнем. А, шта је требало оној екипи Чикага, ништа. Био бих сам са стране, а тад не могу да промашим. Кад су ме чувала двојица, тројица имао сам 55 одсто шута за три поена, а без икога испред себе убацио бих два од три сваки пут. Такви су у НБА већ ко зна како добри играчи, а за то што бих био сам на боку био би заслужан Џордан. Хтео сам да играм по 20 минута јер бих и ја омогућавао са "два на два" осталима да буду сами. Онда бих повећао своју цену. Било је и других понуда. Чикаго је био најконкретнији, али звали су ме Торонто са власником Македонцем, Детроит зато што је мој менаџер Сантроли био њихов скаут за Европу и Индијана са Остарчевићем. Пре пет шест година Остарчевић ме је питао зашто нисам отишао код њих. Одговорио сам му да ми нису послали понуду. Он је тврдио да су били спремни да ми дају четири и по милиона долара. Мени нико није рекао за тај износ.

Божа Маљковић довео га је у Југопластику и логично је било питање Петру да ли га сматра кошаркашким оцем.

- Божу бих заједно са професором Ацом Николићем, "прогласио" не за оца, али течу или деду. Тата ми је био у Скопљу кад сам стигао до Југопластике. У Сплиту кад смо се на тренинзима делили у два састава више смо побеђивали ми из друге петорке. Ту смо били Павићевић, Перасовић, Савић, Табак или Собин и ја. Наши тренинзи су били јачи него утакмице, поготово у другој сезони кад смо лакше освојили европску титулу него што су они у првој. Радили смо по четири и по сата дневно. Аца Николић нас је доводио до перфекције, зато је та Југопластика била тако јака. Са Маљковићем и данас имам феноменалан однос, често се чујемо, кад је он у могућности и видимо. Можда сам док ме није пуштао да играм био љут на њега. Од других тренера могу да издвојим Мајк Д' Антонија. Код њега сам једва чекао да изађем на паркет. Заре Марковски је врхунски тренер, на жалост је испод нивоа који заслужује. Јанко Луковски ми је био скоро као отац, био ми је шеф кад сам се вратио из Сплита. Наша кошарка га није искористила, више је давао него што је добијао. Док сам био председник Савеза он је обављао дужност координатора у раду са млађим селекцијама.

Наумовски жали што га није тренирао Жељко Обрадовић.

- Било је прилике да дођем у Панатинаикос, Ефес је тражио пет милиона долара обештећења. Покојни власник клуба Павлос Јанакопулос обећао ми је исте финансијске услове као у Турској, али није могао да плати износ одређен од мог клуба. Жељко ми је много пута сам прилазио и говорио да морам да играм код њега. Жоц је пре свега феноменалан човек, зато га ценим и волим. Без њега Партизан не би био где је данас. Не би се ни Звезда повукла на тај начин као кад је он дошао.

Петар је задржао контакт са Зораном Савићем.

- Честитали смо један другом Нову годину. Одлични смо пријатељи, заједно смо дошли и отишли из Југопластике. Годину дана смо били саиграчи у Ефесу, али он је због повреде пропустио целу сезону. Осећам га превише блиским, надам се и он мене. Чујем се са Рађом, Перасовићем, Наглићем, Ивановићем...

Конкретно је Наумовски објаснио због чега се лета 1991. вратио у Скопље:

- Нисам напустио Југопластику због рата у Хрватској. Био сам на половини уговора. Разлог је незадовољство минутажом. Жељко Павличевић, сви су га звали Спикер, дошао је за тренера после Боже, а он је говорио да је оставио у аманет да ја будем први плејмејкер, да Сретеновић улази с клупе, а да Павићевић оде у војску. Спикер је давао шансу само Срети. Лука се побио са Павличевићем на тренингу и клуб га је суспендовао на два месеца. Онда се и Горан повредио и сви су ми причали да је дошло време за мене. Спикер је међутим, Кукочу наменио улогу организатора игре. Сваког петка Павличевић ми је прилазио, хвалио да сам у топ форми и да ћу почињати утакмице, али у суботу је било другачије. У финалу плеј-офа против Партизана, већ је било 2:0 у серији и у Београду је у трећој утакмици, одлученој у раној фази меча, требало да заменим Кукоча 37 секунди пре краја. Нисам желео, казнио ме је, нисам добио премије за титулу, остао сам без осам или девет хиљада марака. Тражио сам после аутом по Сплиту где живи. Нисам знао где живи, већ сам мислио да могу да нађем његов аутомобил јер нико тамо није то возио. Срео ме је Сплићанин и саветовао да га више не јурим за батине. Само два дана касније убијен је војник ЈНА, Македонац у граду.

Уследио је повратак у Скопље и одлична сезона са Работничким, између осталог и победа против Партизана, каснијег шампиона Европе, у Београду.

- Славили смо након два или три продужетка и због целе те сезоне довео ме је Ефес. Турци су прво звали Ђорђевића због оне тројке Хувентуду у финалу у Истанбулу. Сале је већ био потписао за Милано. По статистици сам им био следећи на радару. Нисам хтео да чујем за Турску, јер сам имао лоше искуство са Југопластиком кад смо гостовали тамо у квалификацијама за Куп шампиона. Сви смо тад причали да не бисмо отишли у Турску ни за какве паре. Из Работничког су ми рекли да не могу више да ме плаћају 70.000 марака годишње и плус 2.000 сваког месеца.  Распала се Југославија, да сам остао играо бих само по Македонији. Хтео сам да останем, два и по месеца су ме молили да одем. После сам са оцем отпутовао у Истанбул. Сместили су нас у феноменалан хотел. Рекао сам онда да овде није толико лоше. Нисам знао да ми судбина лежи у Истанбулу - закључио је Наумовски исповест за Журнал.