Бити успешан на само једном фронту, већини људи довољан је разлог за понос, али Бојан Бојичић, шеф струке Сремчице, отишао је корак даље. Осим што са београдским „прволигашем“ зимује са бодом мање за јесењим прваком Бежанијом, недавно је прославио велики јубилеј – 35 година брада у просвети, као професор технике и технологије. Све то, уз чињеницу да је увелико остварен као породичан човек.
- Фудбал сам почео да тренирам са девет година, у млађим категоријама Раковице, а љубав према лопти је, вероватно, наследна. Отац Милан играо је за Приштину, одакле смо у Београд стигли још пре рата, када сам био шести основне – каже Бојан Бојичић.
Први сениорски меч уписао је са 17 година, у Раковици.
- После сам прешао у Чукарички, још памтим 3:0 у дебију против Бора. Играо сам поред Боже Миленковића, Миленка Киковића, Нина Грозданића, Ристића... Следила је селидба у БАСК и Београд са Карабурме, где је, такође, била елита: Дуле Брновић, Профа Радановић и Миша – Поп Стојиљковић... Прешао сам у ГСП Полет, код тренера Душана Митошевића, а поред мене Мирко Амановић, Веља Вукићевић, браћа Сулејмани, голман Воја Благојевић... Три и по године био сам на Дорћолу, а играо сам још за Херој, Кнежевац и 21. мај.
То је, међутим, само једна страна приче.
- Упоредо са фудбалском каријером похађао сам Педагошки факултет, смер техника и технологија. Док сам играо у БАСК-у, стизале су понуде прволигаша, али родитељи су инсистирали да акценат ставим на образовање. Завршио сам факултет и постао професор. Брзо сам учио од старијих колега, свидео ми се позив, и у новембру сам прославио 35 година стажа!
Школски пут се, целом дужином, преклапа са фудбалским.
- Престао сам да играм са 30 година, али то за мене није могло да буде и „довиђења“ фудбалу. Уписао сам Вишу тренерску школу, код професора Вељка Алексића. Практично сам у исто време био и студент и професор, учио о тренерском позиву, а предавао технику и технологију.
ДВЕ ГОДИНЕ СА ВЛАХОВИЋЕМ
После дизања пехара са млађим кадетима и пионирима Земуна прихватио је позив Небојше Пејовића и у Алтини повео генерацију 1999.
- Ту сам приметио и огроман таленат Душана Влаховића! У разговору са руководством, пребацили смо га код мене, да игра са старијима, ту је само потврдио огроман потенцијал. Тренирао сам га две године, сада сви знају чиме је његов фудбалски пут резултирао – каже Бојичић.
ОРОНУЛА ЧЕСТИТКА ОСТАВЉА БЕЗ ТЕКСТА
Прегршт незаборавних тренутака из школе, Бојан Бојичић заувек ће да носи са собом, а један је и издвојио:
- На крају школске године, ушао сам у учионицу и приметио да се деца гуркају између себе, шапућу „кажи му, кажи му...” Кад сам их питао о чему се ради, рекли су ми да подигнем дневник, а испод њега честитка у којој пише „Тешко је учити децу, а још теже их волети, ви сте успели и једно и друго, хвала вам и желим вам сваку срећу у животу”. На дну су стајали потписи свих ученика. Од узбуђења нисам могао да проговорим. То парче хартије још чувам.
Тренерска каријера почела је на једном од места играчких успеха.
- Стартовао сам са омладинцима Београда, потом и Синђелића, а највише успеха имао сам у млађим категоријама Земуна. Зелено-плаве млађе кадете водио сам до титуле првака Београда, а пионире до трона Србије! Учио сам и петлиће Алтине и Балкана, а код сениора, био сам помоћник Профи Радановићу, у Београду, и Војину Дворнићу, у БАСК-у, касније сам решио да се осамосталим.
Клубови су се низали, уједно и сјајни резултати.
- Врчин сам одвео у зону, са Винчом сам био четврти у истом такмичењу, Раковици обезбедио опстанак међу „прволигашима“, а слична прича била је и у Хајдуку. Био сам још у Балкан Миријеву и Поштар Звездари, са којом сам зонашка врата отворио супериорно, без пораза, па смо у вишем рангу освојили пето место, исписали историју клуба.
На данашње одредиште, стигао је летос.
- Људи из Сремчице позвали су ме после испадања из зоне, тако да је било много посла, али можемо да будемо поносни. Освојили смо друго место и на пролеће настављамо поход на трон! Желимо да вратимо клуб где му је место.
Рад са младима, дакле, од јутра до мрака.
- Пре подне сам у школи и за свих ових 35 година нисам имао проблема. Имам сјајан однос са децом, њиховим родитељима и колегама, 22 године био сам и разрени старешина, водио малишане на екскурзије, прошао целу Србију. Чим се вратим из школе, само се пресвучем, и правац - терен. Поподне су тренинзи, викендом утакмице... Јасно је, онда, да је супруга Зорана стуб породице. Има разумевања за моју љубав према фудбалу и школи, у којој ради као педагог, ту смо се и упознали.
Зна добро шта је највећи успех кад се подвуче црта.
- Срећан сам кад видим да су моји ученици, из учионице или са зеленог тепиха, постали добри људи. Кад ме сретну на улици и јаве се са осмехом... Нема већег задовољства – као из топа каже Бојан Бојичић.
ГЕН СТИГАО И ДО ПАРКЕТА
Док Бојан Бојичић наставља да ређа фудбалске тријумфе, спортски ген се испољава и код наследника.
- Близанци које имам са супругом Зораном, Александар и Бојана, завршили су Факултет за безбедност, а најмлађи син Лука похађа Факултет спорта и здравственог васпитања. Истовремено, игра кошарку у Беовуку. Гледам га редовно, има потенцијал и квалитет, али као и код мене, школа је на првом месту. Синовица Катарина Бојичић игра рукомет, пивотмен је репрезентације Србије! Тренутно је у Крајови. Сви смо поносни на њу.
ПРИЈАТЕЉСТВО БОЖЈИ ДАР
Кад уграби време, седне у кафић у Миријеву и исприча се са бројним пријатељима.
- Један од њих, Драган, пре неки дан послао ми је поруку која ме је дубоко дирнула: „Кад Бог воли неког човека, на дар му дарује пријатеља, замисли колико је волео мене, кад ми је за пријатеља дао тебе.“
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
