Кад се гледају снимци утакмица Црвене звезде са почетка века, у крупном плану је дугокоси момак. Прва асоцијација је Марко Пантелић, али после мало пажљивијег гледања многи пуцну прстима, још мало се замисле, и сете: „Па то је Ненад Стојановић”!
Популарни Пурке је још активан и у 44. години решета мреже у дресу зонаша Црвене звезде из Малог Мокрог Луга, за коју је постигао шест голова у првом делу првенства.
- Фудбал ме испуњава, поготово сада кад ми син долази на утакмице и воли да гледа тату како игра. Био сам са 34 године у Азербејџану и у тим годинама сам се осећао уморно, али нисам одустајао, немам комплекс да сам, на пример, играо Лигу шампиона и сад се спуштам да играм у ниже лиге. Волим да тренирам, водим рачуна о томе шта радим, чак играм и термине. Идем на утакмице весео и задовољан, док ме служи здравље, бићу активан. Кад будем видео да на терену изгледам смешно, престаћу да играм - каже Ненад Стојановић.
У тиму из Малог Мокрог Луга саиграч му је Милош Стојчев (36), још један ђак Црвене звезде.
- Знамо се цео живот, а ово са Звездом је испало случајно. Председник нас је замолио да помогнемо колико можемо. Стојчев је сјајан играч, без обзира на године, одлично је физички припремљен и може без проблема да одигра целу утакицу. Постигао је четири гола, ја два више и добро функционишемо.
Почеци су били у Љутице Богдана, прошао је све млађе категорије, дошао до првог тима и, чини се, никад није добијо шансу због жестоке конкуренције коју су чинили каснији репрезентативци Марко Пантелић и Никола Жигић.
- Били су ту Богавац и Мрђа, имао сам неку минутажу и добро сам је користио. Звали су ме „Муслинов џокер“, улазио сам, углавном, са клупе и постизао голове. Знало се ко има предност и то је било нормално да буду Марко и Никола, били су сјајни у тандему.
Сезону 2002/03. провео је на позајмици у Леотару из Требиња. Поглавље у граду на југу Републике Српске заслужује посебну причу. Стојановић је на 23 утакмице постигао 22 гола и освојио титулу. Са трибина стадиона „Полице“ орило се „Батистута Габријеле, за тебе је Пурке Пеле!“.
- Било је незгодно време, прва заједничка лига после рата. Циљ је био само да не будемо међу екипама које се боре за опстанак. Нико није спомињао титулу или било шта друго. Направљен је добар склоп, тренер је био Миле Јовин, бивши фудбалер Црвене звезде. Играли су Мулина, Крунић, Делибашић, Керкез, Миленковић, Божовић... Све се наместило, одиграо сам врхунску сезону. Резултат је прва титула у историји Леотара, а изборена је у последњем колу против Рудара у Угљевику.
Прво интернационално искуство била је Белгија и одлазак у Генк. Леп уговор, добра прва сезона, на 33 утакмице, 11 голова, али и проблеми са тренером Хугом Бросом.
- Није био наклоњен играчима са ових простора, годину раније, имао је сукоб са Ненадом Јестровићем. Објашњавао ми је да не играм зато што сам уморан и да тренутно не размишљам о фудбалу због тога што су ми се у том периоду родиле ћерке близнакиње. То није било тачно, играо сам добро, постигао сам и неколико голова који су преокретали резултат.
КРАТКО ИСКУСТВО ИЗ РУСИЈЕ
Ненад Стојановић је у сезони 2007/08. играо у Лучу из Владивостока. У то време, руска лига била је јака, а Луч се борио за опстанак.
- Било је далеко, али не могу да кажем да је било лоше. Проблем је био што сам дошао у екипу која је била у доњем делу табеле. Нападач сам и нисам имао много прилике да покажем шта знам, играли смо дефанзивно и било је битно само да се не изгуби. Лига је била феноменална. Милош Красић је играо за ЦСКА, као и Елвир Рахимић, Вагнер Лав, Жо, браћа Березуцки, Игнашевич. Зенит је имао Аршавина, Кержакова, Данија, Широкова, Жиркова... страшне екипе - каже Стојановић
ПОШТОВАЊЕ ПАРТИЗАНУ, ТИТУЛА ЗВЕЗДИ
Као и сваке године, Црвена звезда и Партизан воде борбу за титулу, а Стојановић предност даје црвено-белима:
- Уз дужно поштовање према Партизану који је направио одличне резултате, Звезда има бољи тим и освојиће титулу. Повратак Владана Милојевића је сјајна ствар, познаје клуб, средину и може да изнесе притисак како треба.
ШКОЛЕ НИСУ РАДИЛЕ ЗБОГ ЛЕОТАРА
Искусни нападач присетио се славља у Требињу после историјског успеха.
- Тога ћу увек да се сећам. Путовали смо седам сати из Угљевика, у пола седам стигли смо у Требиње а навијачи су нам приредио дочек. Било је лудило, школе и ресторани нису радили три дана - присећа се Стојановић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
