КОЛИКО ЈЕ МИЈАТОВИЋ ПРОМАШИО ПЕНАЛА: Пречка не може да избледи „океан” голова

Предраг Мијатовић, један од најбољих фудбалера икад с југословенских простора и мајстор с могућношћу да се похвали да је Реал Мадриду јединим голом у финалу Лиге шампиона 1998. против Јувентуса даривао епитет првака Европе после 32 године, рођен је на данашњи дан – 19. јануара 1969, у тадашњем Титограду.

Уметник с лоптом, креатор сијасет ремек-дела и у зениту, без сумње, „Монт Еверест” светског фудбала, током 16-годишње сениорске каријере постигао је 204 гола, за репрезентацију Југославије – 27.

Интересантно, у раздобљу од 1990. до 2003, рачунајући и клупски ниво, извео је исто толико једанаестераца (27) и није реализовао само три (проценат успешности - 89). Идеална потка за ову причу, напомене – о „океану” егзекуција за подгоричку Будућност (1987-1989; 10 погодака), Партизан (51), Валенсију (68), Реал (36), Фиорентину (9) и Леванте (3) већ је исписана „тона” бајки. Заслужено...

Иронија судбине: од три промашаја с беле тачке – један је „епски”, 29. јуна 1998. у Тулузу против Холандије, у осмини финала Светског првенства у Француској (погодио пречку!), испоставило се – кључно за „збогом” Плавих планетарној смотри (на крају 1:2).

Преостала два?

Први – 16. децембра 1990. у Партизановом поразу од Ријеке у Хумској идентичним резултатом (такође, пречка!), други – 25. марта 2000. у тријумфу Фиорентине (2:1) у Перуђи (Андреа Мацантини му одбранио).

Веровали или не: сва три неуспешна шута „поткрала” су му се при резултату 1:1 и почетком другог полувремена (Холандија – 52, Ријека – 56, Перуђа – 54. минут)!

„Тајминг” за голгетерски пресек: Мијатовић је за Партизан реализовао пет од шест пенала, три у сезони 1991/92 – против Црвене звезде (Лековићу), Пролетера (Гавриловићу) и Спартака (Илићу) и два у такмичарској 1992/93 – у дуелима са Земуном (Марковићу) и Радничким Имел (Брзаковићу).

У Валенсији је био максималан – 14 од 14: против Расинга (Себаљосу), Логроњеса (Лопетегију), Албасетеа (Балагуеру), два пута Сарагосе (оба Хуанмију), Ваљадолида (Лозану), Рајо Ваљекана (Агбонавбаеру), Компостеле (Фалагану), Селте (Працу), Ла Коруње (Лиану), Мериде (Леалу), Севиље (Унзуеу), Атлетика (Молини) и опет Севиље (Монћију).

Блистајући у Реалу свега два пута прилазио је „кречу”: успешно против Тенерифа (Оједи) и своје Валенсије (Кањизаресу).

Бранећи боје Фиорентине био је половичан: уз поменути промашај у Перуђи, гле, затресао је мрежу драге му Валенсије – поново Кањизаресу!

Предраг је позитиван и у репрезентацији: за Југославију је 1997, на путу ка Мондијалу у Француској, погодио у Београду против Шпаније (Зубизарети) и Мађарске (бараж; Бабошу).

„Зачин” на Мијатовићеву пенал-причу: у Партизановом дресу активан је био и на „рулету”, подсећања – закључно са сезоном 1991/92. победника у првенственим мечевима, у случају ремија, одлучивали су „Миљанићеви” једанаестерци. Пеђин скор: 10 од 15!

За вјеки вјеков: 1990/91. прецизан је био против Спартака (Стојковићу), Црвене звезде (Стојановићу), Динама у Загребу (Ладићу) и 1991/92. против Спартака (Кујунџићу), Жељезничара (Павловићу), нишког Радничког (Тадићу), Вардара (Филевском), Пролетера (Гавриловићу), Будућности (Петровићу) и Земуна (Радовићу). Нога му је, с друге стране, „задрхтала” 1990/91. у драматичној завршници с бањалучким Борцем (одбранио му Јаковљевић), Радом (Савић), те 1991/92. против Црвене звезде (Милојевић) и Спортинга из Хихона у Истанбулу (прво коло Купа УЕФА; Емилио Исиерте), кобног врхунца – и у финалу Купа СР Југославије 15. маја 1993. у поразу од Црвене звезде на Маракани (успешнији Милан Ђаво Симеуновић).

Пречке и промашаји с беле тачке (на Мијатовићевом узорку, малтене, на нивоу статистичке грешке) никад неће моћи да избледе – ванвременско мајсторство!