Човек се човеку радује - Прича о Дејану Милојевићу коју не знате, а морате да је знате!

Нисмо се знали, осим преко малог екрана, а опет је у мени будио нешто - позитивно. Осмех је кривац.

Људе ценим по делима, а карактеришем по лицу, изразу. Ту грешке нема, или су на нивоу промила. Живот ме томе научио.

Често у кругу породице кажем: „Човек са оваквом ведрином не може да има нешто лоше у себи. Једноставно, тако је.“ Живот то потврђује. Из дана у дан. Ако мало загребете, схватићете да је и у вашим животима иста прича.

После речи Александра Петровића „Ретки су људи који одлазе, а да иза себе нису оставили нити једну мрљу. Дејан је један од таквих.“ схватио сам да сам на истом трагу. Опет се јавио тај живот...

Ево већ трећи дан не престаје да се јавља, са свих меридијана. Чини се да су бројни они у чије се животе Деки увукао - и оплеменио их. Толико да уз тугу и сузе не могу, а да се не сете неке анегдоте. А, знате шта то значи када је толико оних који имају нешто да кажу. Имају и желе!

Помислих, да ли је могуће да је баш на толико људи оставио такав утисак?

И онда „налетех“ на школског друга. Када сам прочитао Урошеву поруку само сам уздахнуо - осећај ме не вара!

Ево и зашто.

Ову причу мало ко зна! Зашто? Зато што је то Деки, није сматрао да је неопходно.

То је била прича за њега, и једног момка који је у вихору рата само пожелео неку ситницу из родног краја, вољеног града, Задра. То је, што би Масимо у песми рекао, била прича за - мали круг великих људи.

Решио сам да тај круг проширим. Због Декија. Због његове породице. Због... свега доброг на овом свету. Све га је мање. Зато су људи попут Декија била злата вредни - за овај свет. На нашу жалост, тренутно је профитирао онај свет. Није ни свестан какво је благо добио.

Елем, ред је на Урошеву ноћ са Декијем...

- Морам сада да поделим једну причу. Било је давно, али сећам се као јуче да се збило. Пре двадесет и кусур година радио сам у једном ресторану брзе хране. Прохладна јесења ноћ, пусте улице центра града, трећа смена никако да прође. Негде пред зору појавио се са својим широким осмехом. Како нам је рекао, добио је дете те вечери, те мало славио са пријатељима. Поручио је храну, проћаскали смо мало као да се знамо годинама и рекао нам је да сутрадан путује у Задар на утакмицу, са својим тадашњим подгоричким клубом.

Креће заплет...

- Мој колега чувши то озарио се и замолио га да, ако може, донесе му из Задра макар разгледницу, јер је тамо рођен и дечачке дане, пре рата и избеглиштва, провео је тамо. Наравно, рекао је намигнувши нам.

У данашње време када је човек човеку вук, Деки је доказао да припада другој страни. Урошевој, мојој, надам се и Вашој.

- Прошло је добра три, четири месеца. Слична сценографија, сада већ позна зимска ноћ. Већ сам и заборавио на поменути догађај. Али, има ко није. Појавио се опет. То вече играо је у Београду. На лицу препознатљив осмех, а у руци кеса. Пруживши ми је рече: „Био је овде један момак, па ме замолио да му ово донесем. Молим те, постарај се да ово добије.“ И, нестао је у ноћи... Забезекнут, ћутке узех дарове, не верујем да сам ишта изустио. Нисам ни морао да гледам, знао сам да је цео Задар спаковао у кесу. Кад није кидао под обручима, такав је био Дејан Милојевић.

Епитафски је Урош поентирао.

- Срце титана престало је да куца.

Праштајте. Морао сам ово да поделим са Вама.

Због стране, оне на којој је био и Деки, стране Људи који овај свет чине лепшим, племенитијим, достојним Човека. Какав је и сам био - Дејан Милојевић!