Čovek se čoveku raduje - Priča o Dejanu Milojeviću koju ne znate, a morate da je znate!

Nismo se znali, osim preko malog ekrana, a opet je u meni budio nešto - pozitivno. Osmeh je krivac.

Ljude cenim po delima, a karakterišem po licu, izrazu. Tu greške nema, ili su na nivou promila. Život me tome naučio.

Često u krugu porodice kažem: „Čovek sa ovakvom vedrinom ne može da ima nešto loše u sebi. Jednostavno, tako je.“ Život to potvrđuje. Iz dana u dan. Ako malo zagrebete, shvatićete da je i u vašim životima ista priča.

Posle reči Aleksandra Petrovića „Retki su ljudi koji odlaze, a da iza sebe nisu ostavili niti jednu mrlju. Dejan je jedan od takvih.“ shvatio sam da sam na istom tragu. Opet se javio taj život...

Evo već treći dan ne prestaje da se javlja, sa svih meridijana. Čini se da su brojni oni u čije se živote Deki uvukao - i oplemenio ih. Toliko da uz tugu i suze ne mogu, a da se ne sete neke anegdote. A, znate šta to znači kada je toliko onih koji imaju nešto da kažu. Imaju i žele!

Pomislih, da li je moguće da je baš na toliko ljudi ostavio takav utisak?

I onda „naleteh“ na školskog druga. Kada sam pročitao Uroševu poruku samo sam uzdahnuo - osećaj me ne vara!

Evo i zašto.

Ovu priču malo ko zna! Zašto? Zato što je to Deki, nije smatrao da je neophodno.

To je bila priča za njega, i jednog momka koji je u vihoru rata samo poželeo neku sitnicu iz rodnog kraja, voljenog grada, Zadra. To je, što bi Masimo u pesmi rekao, bila priča za - mali krug velikih ljudi.

Rešio sam da taj krug proširim. Zbog Dekija. Zbog njegove porodice. Zbog... svega dobrog na ovom svetu. Sve ga je manje. Zato su ljudi poput Dekija bila zlata vredni - za ovaj svet. Na našu žalost, trenutno je profitirao onaj svet. Nije ni svestan kakvo je blago dobio.

Elem, red je na Uroševu noć sa Dekijem...

- Moram sada da podelim jednu priču. Bilo je davno, ali sećam se kao juče da se zbilo. Pre dvadeset i kusur godina radio sam u jednom restoranu brze hrane. Prohladna jesenja noć, puste ulice centra grada, treća smena nikako da prođe. Negde pred zoru pojavio se sa svojim širokim osmehom. Kako nam je rekao, dobio je dete te večeri, te malo slavio sa prijateljima. Poručio je hranu, proćaskali smo malo kao da se znamo godinama i rekao nam je da sutradan putuje u Zadar na utakmicu, sa svojim tadašnjim podgoričkim klubom.

Kreće zaplet...

- Moj kolega čuvši to ozario se i zamolio ga da, ako može, donese mu iz Zadra makar razglednicu, jer je tamo rođen i dečačke dane, pre rata i izbeglištva, proveo je tamo. Naravno, rekao je namignuvši nam.

U današnje vreme kada je čovek čoveku vuk, Deki je dokazao da pripada drugoj strani. Uroševoj, mojoj, nadam se i Vašoj.

- Prošlo je dobra tri, četiri meseca. Slična scenografija, sada već pozna zimska noć. Već sam i zaboravio na pomenuti događaj. Ali, ima ko nije. Pojavio se opet. To veče igrao je u Beogradu. Na licu prepoznatljiv osmeh, a u ruci kesa. Pruživši mi je reče: „Bio je ovde jedan momak, pa me zamolio da mu ovo donesem. Molim te, postaraj se da ovo dobije.“ I, nestao je u noći... Zabezeknut, ćutke uzeh darove, ne verujem da sam išta izustio. Nisam ni morao da gledam, znao sam da je ceo Zadar spakovao u kesu. Kad nije kidao pod obručima, takav je bio Dejan Milojević.

Epitafski je Uroš poentirao.

- Srce titana prestalo je da kuca.

Praštajte. Morao sam ovo da podelim sa Vama.

Zbog strane, one na kojoj je bio i Deki, strane Ljudi koji ovaj svet čine lepšim, plemenitijim, dostojnim Čoveka. Kakav je i sam bio - Dejan Milojević!