Успете ли да у „земљи кошарке”, у „океану” велемајстора, постанете синоним за неки термин / потез у чаробној игри под обручима, то је, без сумње, НЕШТО!
Поменете ли „од Вардара па до Триглава” Рајка Жижића – слушаћете као на „поквареној траци”: хорог!
Ух, колико их је корпулентни центар (210 цм), рођен 22. јануара 1955. у Милошевићима код Шавника, успешно кроз богату каријеру извео... Доприневши „лепези” победа и медаља!
Играјући за репрезентацију Југославије, Рајко се на великим такмичењима чак 13 пута пео на победничко постоље. Дичио се са седам злата, најзначајнијим – са Олимпијских игара 1980. у Москви. Јединим, до дана данашњег, у режији Плавих!
Најсјајнија одличја освајао је и на Балканским првенствима – 1974. у Солуну, 1976. у Бургасу и 1980. у Клужу, Европском – 1975. у Београду, Светском – 1978. у Манили, те Медитеранским играма – 1975. у Алжиру.
Сребро му је красило груди на Олимпијским играма 1976. у Монтреалу, Медитеранским 1979. у Сплиту и Балканском првенству исте године у Атини. Придодао је и три бронзе: на Светском првенство 1982. у Калију, Олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу и Европском првенству 1979. у Торину.
Речју – импресивно!
Жижић је за Сутјеску из Никшића дебитовао у сезони 1970/71, потом, од 1971. деценију играо за ОКК Београд, стекавши завидну репутацију и поставши један од најбољих кошаркаша лиге. Сјајан је, у два наврата, био и у Црвеној звезди, од 1981. до 1984. и у такмичарској 1986/87, на 145 утакмица постигавши 1.869 поена, просечно – 12,9 по мечу.
Имао је и две епизоде у иностранству: у француском Ремсу (1984-1986) и италијанском Риминију (1987).
Трофејни центар био је успешан и у пост-играчкој каријери: ОКК Београду, као тренер, даривао је Куп СР Југославије 1993, био је и председник Скупштине Црвене звезде и директор предузећа Еуробаскет 2005.
Рајко Жижић преминуо је од последица срчаног удара 7. августа 2003, сахрањен је у Алеји заслужних грађана.
Мајстор хорога и див с баскетаром!

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.